Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Како је Београд опкорачио Саву и прешао на њену леву обалу. На данашњем месту Бранковог моста током историје се сменило десет понтонских.
Једна од најважнијих грађевина која је икада постојала у српском главном граду био је Мост витешког краља Александра, предиван, висећи колос који је истовремено био и први друмски мост који је прешао на леву обалу реке.
Овај висећи мост постојао је на месту данашњег Бранковог моста од 1934. до 1941. године, када га је, на самом почетку Другог светског рата срушила ондашња Војска Краљевине Југославије у нади да ће тако зауставити надирање нациста ка Београду.
Тако је мост завршио у реци у ноћи између 10. и 11. априла 1941. године, заувек прекинувши многе наде и сећања, али и трамвајску линију за Земун.
Трамвај који је саобраћао ка Земуну, носио је ознаку „14“ и од хотела „Москва“ до хотела „Централ“ имао је седам станица.
ПРЕТХОДНИЦА
На месту данашњег Бранковог моста Сава је, очигледно, била најпогоднија за прелаз, па су ту, током историје, били најчешће постављани понтонски мостови. Они су били дело Аустријанаца и Турака, у доба када су ова два царства била жестоко супротстављена, а неколико страховито крвавих битака између њих одигравало се управо у Београду.
Током прохујалих векова историчари су избројали по пет аустријских и турских понтонских мостова у Београду, углавном на овом месту, пре него што је први „прави“ мост прешао преко реке. То је био Железнички мост, направљен 1884. године, који и данас постоји и паралелан је са Газелом. Али, он овог пута није део наше приче…
Александров мост, или, како су га још звали Земунски или Висећи, у кооперацији су урадиле француска фирма „Батињол“ и немачко предузеће које је било власник и потоњег, чувеног МАН. Ето типичне београдске ироније, када је 1956. године, на темељима претходног моста подизана нова конструкција, данашњи Бранков мост, конструкцију моста управо је обезбедио – МАН!
Прилази и дефинисање првог градског друмског моста почели су давно пре тога. Још 1921. године први пут су позвани концесионари како би свеже основана Краљевина прегазила ка сремској страни. Па ипак, тек 1930. затворена је „финансијска конструкција“, а радови на мосту коштали су око 190 милиона ондашњих динара. За прилазе из Бранкове улице ондашња општина издвојила је још 30 милиона.
Данас Александар Карађорђевић нема ниједну улицу или обележје у Београду, за разлику од своје супруге, краљице Марије.
Булевар краља Александра који је доминира централним деловима нашег града посвећен је краљу Александру Обреновићу.
Спајање последњих делова гвоздене конструкције обављено је у новембру 1933. године, а једну годину касније окончани су и радови на прилазима мосту, како би свечано отварање могло да буде уприличено на крају 1934.
Пре тога, у Марсељу је убијен краљ Александар, па је мост, њему у част и добио име Мост витешког краља Александра.
ТЕСТИРАЊЕ ЗА ВЕЧНОСТ
Средином децембра 1934. године, када је мост званично и свечано пуштен у промет, у Београду се одвијало најнеобичније тестирање оног доба. Тада је 700 коњаника прејахало преко моста, како би доказали његову стабилност.
То је била јединица комбинована од Артиљерије Краљеве гарде, коњице Подофицирске школе и Земунског ђачког ескадрона. Четири пута су у касу прејахали преко моста, доказујући његов коначни мир, наткриљен над Савом. Цео мали Београд онога доба, једва нешто бројнији од 300.000 становника, сјатио се на обалу Саве, како би били сигурни да ће њихов први друмски мост „преживети“ пробу.
И, наравно, издржао је, јер је један београдски „Швајцарац“, човек елитног инжењерског образовања – Мирко Рош водио цео пројекат. Он је чак прецизним новинарима још прецизније објаснио да се мост увијао око 13 центиметара током тестирања и да је то „сасвим природно, и да Београђани могу мирне душе да шетају мостом“…
И би тако.
Још један куриозитет, од безброј оних везаних за ову грађевину, јесте да има брата близанца у немачком Келну. Још интересантније је да у готово исто време изграђен сличан мост, по готово идентичном пројекту у Бечу, 1937. године. Срушио се сам од себе у Дунав у рану јутро 1. августа 1976. године, уз само једну жртву.
На неки симболичан начин, овај мост и данас постоји. Житељи Краљева и данас имају свој, Савски мост, иако Сава протиче око 200 километара далеко од овог града. Ипак, преко Ибра се протегао мост који житељи овог града ипак зову Савским. Откуда таква нелогичност?
А одговор је једноставан: од делова срушеног Моста краља Александра, после рата, стручњаци су склопили мањи, али ипак функционалан мост којим су у Краљеву прекорачили Ибар. Тако да мост почившег краља, на неки, типично српски начин – ипак постоји.
МЕШТРОВИЋ И СПОМЕНИЦИ
После отварања Моста краља Александра у јавности је одржана веома бурна расправа око идеје Ивана Мештровића, аутора најпознатијих споменика у Београду. Мештровић је планирао да, на врло високим стубовима, прикаже четири коњаника, по два са обе обале Саве. На београдској страни требало је да на коњима буду приказани цар Душан и краљ Петар, а на новобеоградској краљеви Твртко и Томислав.
То је унеколико била симболична прича ондашње визије југословенства за коју се Мештровић тобоже залагао.
Ипак, споменици нису били подигнути јер су се ондашње београдске архитекте са Драгишом Брашованом на челу, оштро супротставиле овој Мештровићевој визији.
Осим тога што је вајар веома скупо наплаћивао своје услуге, овог пута му је замерена и мегаломанија, односно чињеница да би огромне скулптуре битно наружиле изглед моста.
ДИМЕНЗИЈЕ
Према пројекту, Мост витешког краља Александра требало је да служи за трамвајски, колски и пешачки саобраћај. Његова укупна дужина била је 457 метара, а распон 261 метар. Зарад несметане пловидбе, предвиђено је да се река премости отвором ширине најмање 250 метара, док је максимална висина пловила смела да досегне 12 метара.
