Од шампиона до пајаца или „усирћена прошлост“

На интернету сам прочитао вест (20.07.2014): Млада кошаркашка репрезентација Србије изгубила је у Хераклиону у полуфиналу првенства Европе од селекције Турске са 66:53 (22:13, 17:5, 14:24, 13:11)… У какавим приликама живимо могло би се рећи: ништа ново,ништа необично. Наши порази су наша свакидашњица. Сетио сам се једног текста који сам написао 21. II 2007. и не знам да ли га је “наручилац“ штампао.

И ако није, не љутим се јер је био можда превише искрен и превише критички настројен. Требало је да се сетим нечега из школских дана, ја сам се борио пртив самог себе… У овом тренутку ми се чини да је текст издржао пробу времена, да су наше дилеме нерешене, као људи смо располућени, отворена питања су без одговора. Они који су нас успешно водили уназад и даље то чине. Сами себе водимо у понор. Стид ме је пред сином и кћерком. Можда зато и даље бежим у прошлост.

Били смо шампиони, сад смо пајаци, прошлост нам се претвара у сирће

Ево текста из 2007:

“Због природе посла којим се тренутно бавим, више живим у прошлости него у садашњости. Данас је требало да прегледам седам филмских записа о боравку Јосипа Броза Тита у Кенији 1970. године. Није ми успело јер 37 година нико није ни пипнуо те филмове, хемијски процеси узели су маха, драгоцени видео документи претварају се у сирће и миришу на сирће због чувања у неодговарајућим условима. Боже мој, нема се пара за услове али има за штотшта друго, важније. Прошлост нам се, дакле, претвара у оцат.

О аутору

Драган Коларевић је рођен у Љигу 2. јула 1954. године.
Родитељи, отац Спасоје и мајка Стана, били су учитељи.
Основну школу је завршио у Славковици и Љигу, гимназију у Љигу, Филолошки факултет у Београду.
Објављивао је у књижевним листовима и часописима, радио је повремено у основним и средњим школама, био је уредник трибине у Клубу младих писаца Дома омладине Београда.
Поезија и проза су му увршетене у више антологија.
У ТВ Београд почео је да ради 1986. године.

 Филмове смо послали у лабораторију, биће нешто од њих, сачуваћемо их у последњем тренутку, Титова посета Кенији неће постати сирће захваљујући мојој знатижељи и упорности, а ја се сећам 1970. године. Тада сам био незадовољан собом, школским програмима, човечанством… Једна од ретких ствари коју сам волео била је кошарка.

Те 1970. у заједничком дворишту тадашње љишке основне школе и гимназије направили смо кошаркашко игралиште на земљаној подлози. Није било новца ни за бетон ни за асфалт. Кошаркашке дворане била су реткост чак и у великим градовима. На пример, тадашња Локомотива, данашња Цибона, играла је првенствене утакмице у дворани загребачког Ватрогасног дома која је могала да прими око двеста гледалаца, сви београдски прволигаши: Звезда, Партизан, ОКК, Раднички играли су у тек изграђеној хали на Новом Београду.

Сабијали смо земљу по киши да буде равна као огледало да бисмо могли да водимо лопту. Човек који је стајао иза целог пројекта био је професор физичког васпитања Станимир Јанковић Јане. Радио је по киши и говорио: нека падају секире, нека падају голе Циганке – ми ћемо до сутра завршити игралиште. На том игрлишту требало је да одиграмо прву кошаркашку утакмицу у Љигу. За дан гимназије противник љишке гимназије била је лазаревачка гимназија.

Јане је био савезни кошаркашки судија и тренер. Судио је својевремено, док су били омладинци, Радивоју Кораћу и Трајку Рајковићу… У неколико градова, у којима је радио као професор, основао је кошаркашке клубове. Јане је био један од оних малих, дивних људи, који су далеко од очију ’’велике јавности’’ стварали југословенско и српско кошаркашко чудо.

Случај је хтео да у Љигу суди прву кошаркашку утакмицу на терену који је сопственим рукама градио. Али није он то радио да би ушао у спортску историју малог града. Јане је то радио јер је у Љугу срео толико талената, као нигде до тада, а није било шансе да се оснује кошаркашки клуб. Било је то сиромашно време. Једино је за фудбал могло да се нађе. Желео је да ти таленти бар на том игралишту развијају дар који им је природа дала – колико је то било могуће.

Изгубили смо прву утакмицу, јер су Лазаревчани били бољи, али смо добили терен, два коша. Ја сам научио како се плете кошаркашка мрежица…

Те, 1970. године Југославија је постала првак света у кошарци. У југословенској репрезентацији играо је и Трајко Рајковић. Највећи играч у дотадашњој историји југословенске кошарке, Радивоје Кораћ (који је на једној утакмици Купа шампиона постигао 99 поена), то није дочекао, погинуо је у саобраћајној несрећи 1969. године. Не могу ни данас да прежалим што Жућко није дочекао титулу светског аматерског првака. Заслужио је више него ико.

Док су се сви на терену, у љубљанској хали Тиволи, и целој Југославији, радовали титули светског правака на ТВ екрану се појавио један дебељко и рекао: ‘Ову медаљу поклањамо другу Титу за рођендан!’ Ко је овај, дебели? – питали су се људи. Био је то Стане Доланц, личност која ће у наредних двадесет година одређивати судбину земље. Све до њеног цепања.

Те, 1970. отишао сам у средњотехничку војну школу у Загреб. Већ исте јесени ушао сам у прву петорку школске репрезентације која се такмичила у срењошколској лиги Загреба. У реперезентацијама школа су играли младићи који су прошли кошаркашку школу великих клубова. И међу нама питомцима било је оних из Задра и других градова у којима се кошарка учила од малих ногу. У почетку су мислили да сам тренирао у неком од београдских тимова. Нису веровали да сам из места у коме нема кошаркашког тима. Технику и тактику сам учио од Јанета.

Наредне године сам отишао из Загеба и определио се, већ тада, за оно што сада радим. Чекао ме је дуг, досадан и тежак пут.

Сада ловим по филмском архиву записе који говоре о судбоносним догађајима из 1971. и наредних година. Неко их је сакрио, или уништио. Желео је да ускрати будућим генерацијама драгоцено сведочанство о једном компликованом времену које нам је одредило судбину. Тада, тих година, они који су градили игралишта и ловили таленте, створили су систем који је стварао најбоље кошаркаше на свету. Тај систем је уништен, и спаситељи, који нас воде у Европу, створили су систем који производи најгоре играче на свету. А очекујемо титуле светског шампиона. Од тога нема ништа. Тужно је гледати наше кошаркаше на великим такмичењима. Боље је да тамо не иду. Тада бежим у мрачну прошлост у којој смо били кошаркашка велесила. Сви осим Американаца су учили од нас. Ми смо учили од најбољих, од Американаца.

Тако је у свим областима живота. Најгори су на местима где би морали да буду најбољи. Требало би на свим пољима засукати рукаве и градити нова, другачија игралишта, на којима ће таленти неговати оно што им је природа подарила. Природа је шкрта,не поклања ништа тако лако и скупо наплаћује поклоне. Као донатори и лихвари. Уме и сурово да кажњава. Док најталентованији не добију прилику да искажу своје креативне могућности мрачна прошлост ће нам бити светлија од будућности.

Имамо ли малих-великих људи какав је био Станимир Јанковић Јане. Њих мафијашки наследници не могу да замене. Они нису научили да стварају, већ да уништавају.

Слободна игра, по правилима која штите креативност и спечавају грубости, основ је напретка. Можада сам промашио кош, али надам се да сам тему погодио.

На данашњи дан пре 40 године донет је устав којим су растурени Југславија и Србија. И људи који су стварали најбоље играче. Потомци твораца тог устава данас победнички славе.

(Видовдан)

Ознаке: Југославија, југословенска кошарка, Драган Коларевић, Срби, Србија, српски спорт