Прочитај ми чланак
Драгољуб Јеличић са 12 година брани Београд 1914. године.
Аустријанци су овим српским дечацима све побили. Зато су узели оружје у шаке, а свет је најежен слушао о њиховим херојствима!
Момчило Гаврић и Драгољуб Јеличић два су дечака који су, уместо онога што се од њих и очекивало због младости, стали у одбрану своје отаџбине када је аустроугарски агресор прешао Дрину, Саву и Дунав и напао Краљевину Србију. Њихова прича је и трагична и херојска, а једнако је снажна и емотивна данас као и тада.
Постоји школа мишљења која каже да нису савезници ти којима би неки народ требало да диже споменике, већ велики непријатељи који су том народу помогли да манифестује своју суштину у најтежим тренуцима, који су га приморали да покаже свету од чега је саткан. Ако српски народ треба да диже споменике Аустријанцима и Немцима због онога што су нам приредили пре тачно сто година, онда то треба да уради због појаве ова два дечака који су својом појавом сажели сву величанственост наше ондашње борбе и голготе кроз коју смо прошли.
На слици изнад, читаоци Телеграфа могу да виде Драгољуба Јеличића, рођеног око 1902. године. Фотографија га приказује у тренутку када је имао само 12 година; на њој брани Београд од надируће аустро-угарске солдатеске.
Његова породица је пореклом са Кордуна, а избегла је у Србију, у Шабац, у нади да ће овде наћи бољи живот. Његов отац је био међу првима који су погинули бранећи Краљевину Србију.
Након пада престонице, Драгољуб је успео да побегне на југ и да се придружи јединици у близини планине Рудник. Рањен је потом у борбама у Мачви. У Нишу, упознао је Арчибалда Рајса, који је овај сусрет описао у својим мемоарима.
Због ратних заслуга додељен му је чин каплара од стране принца-регента Александра лично. Мало пре него што ће напунити 14 година, унапређен је у чин поднаредника. Прешао је Албанију пешице, и учестовао у пробоју Солунског фронта. Рањен је укупно шест пута током Великог рата.
После се бавио глумом у Никшићу, а у Другом светском рату је био у партизанима. Умро је 1963. године.
На слици изнад можете видети Момчила Гаврића, рођеног у Трбушници код Лознице 1. маја 1906. године, као осмо дете. Имао је осам година када је почетком августа 1914. године аустријска сила нагрнула преко Дрине, и када су му припадници Хрватске домобранске 42. дивизије убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Преживео је само зато што га је отац послао стрицу не би ли нашао запрегу за бег.
Без игде ичега и без икога на белом свету, Момчило је отишао у Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао Стеван Туцовић, брат чувеног Димитрија. Испричао им је шта се десило, а српска војска је одмах осветила његову породицу бомбардујући положаје које им је дечак показао. Момчило је постао војник у њиховим редовима, а мајор Туцовић је наредио да дају маленом Гаврићу да свакога дана опаљује три пута из топа да би на тај начин и сам светио недужну крв која је проливена. Милош Мишовић је одређен да му буде старатељ.
Злочини Хрватске домобранске 42 дивизије над српском децом у Првом светском рату
Са девет година је стекао чин каплара. На Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић је био шокиран када је видео униформисаног 11-годишњег дечака. Након што му је Туцовић објаснио ситуацију, и упознао га са чињеницом да је Момчило са њима још од Церске битке, војвода га је унапредио у чин поднаредника, и објаву послао свим јединицама наше војске. Све исто као и у случају Јеличића.
Прешао је преко Албаније, пробио Солунски фронт. Био је носилац Албанске споменице, Споменице Првог светског рата и Ордена заслуга за народ.
Лејди Пеџет га је звала “српски витез”, Грци су му поставили златну плочу на Крфу, француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије ламентирајући рекао: “Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима”. Данас има улицу у Београду, у насељу Степа Степановић.
Похађао је гимназију “Хенри Рајт” у Лондону, потом завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Радио је фабрици хартије “Вапа” у Београду. У Другом светском рату хапсили су га Немци, а после рата и партизани. Али му нису наудили. Умро је 1993. године.
(Телегграф.рс – В. В.)
