Владимир Путин се вратио из Дрездена у Лењинград почетком 1990. године, где је наставио да ради за обавештајну службу. Били су то последњи дани и Совјетског Савеза и КГБ-а. Плате су већ касниле, и све се теже живело. Међутим, Путин убрзо добија ново радно место. Постао је проректор на матичном Лењинградском државном универзитету, задужен за међународну сарадњу.

Владимир Путин: Улази у политику у тренутку распада СССР-а

За годину дана рада на универзитету упознао је доста људи који су касније направили политичку и пословну каријеру. Ту је и Игор Сечин, који му је касније постао један од најближих, највернијих сарадника и који је, како ће се показати, догурао до места потпредседника владе.

Чистка у Кремљу

Совјетски Савез доживљава коначни слом 1991, а готово у исто време Путин улази у политичке воде. На позив свог бившег професора Анатолија Собчака, примљен је у управу Лењинграда, сада поново Петрограда, и постаје председник Комитета за спољно-економске везе градске скупштине. У марту 1994. Собчак именује Путина за свог првог заменика, па је он већ тада постао шеф и економистима Алексеју Кудрину, бившем потпредседнику владе и министру финансија, те Герману Грефу, председнику Сбербанке, Дмитрију Козаку, потпредседнику владе и Виталију Мутку, садашњем министру спорта. Путин се уопознаје и са бројним бизнисменима међу којима је и Генадиј Тимченко, највећи трговац руском нафтом.

Путинов рад је био веома вреднован. Није био умешан у корупцијске афере, криминалне приватизације, нити било шта слично. Међутим, Собчак је због наводних корупцијских афера у августу 1996. изгубио изборе.

Борис Јељцин: Владимир Путин га је наследио и решио проблеме који су остали за њим

Да тада Владимир Путин није остао без посла, питање је да ли би се икад нашао у Москви. Нови губернатор му је, додуше, понудио посао у администрацији, али је Путин одбио, и почео да предаје на факултету. Ускоро ће, на иницијативу свог петроградског друга Алексеја Кудрина прећи у Москву. Многи кажу да се у томе, поред стручности, крије тајна Кудриновог дугог министарског стажа.

Путин не заборавља људе који су му некад учинили услугу. Они који га добро знају, тврде да није било ниједног случаја да је неко био добар према њему, а да му се он није реванширао. И увек за степен више. 

Буш му осетио душу

Први страни лидер који је покушао да реши загонетку звану Путин, био је тадашњи амерички председник Џорџ Буш који је након састанка с њим у Љубљани 2001. изјавио: „Завирио сам у очи том човеку и видео да је он директан и достојан поверења. Разговарали смо веома искрено. Успео сам да осетим његову душу. Тај човек је привржен својој земљи“.
Током времена које је провео у Кремљу и у Белом дому, Владимир Путин се постепено мењао – постајао је јачи, самоуверенији, опуштенији пред камерама. И то му добро стоји. Они који га често виђају, кажу да је то очигледно и у личним контактима. Један познати новинар изјавио је недавно: „У нашем животу је лакше волети него не волети Путина“.

Колико је остао веран свом граду и својим пријатељима из Петрограда најбоље говори чињеница да се, чим је ушао у Кремљ, окружио управо тим људима, што му Московљани понекад и замерају.

У његовом окружењу су се заправо нашли људи из три групе – они који су ишли с њим у школу или тренирали џудо, који су радили у петербуршкој скупштини и они из КГБ-а. Њима највише верује. Али, ако се узме у обзир колике су промене које је Путин извршио у Кремљу, управо на почетку своје владавине, онда је тај поступак објашњив, па чак и логичан и оправдан.

У Јељциново време све државне одлуке доносили су утицајни олигарси којима су врата Кремља увек била отворена. Они су доносили законе какви су им одговарали, поништавали оне који им се нису допадали. Јељцинова кћерка Татјана је чак могла и да потписује све што би требало да потписује председник. Држава је систематски пљачкана и опљачкана, повампирили су се разни национализми; у Чеченији су вођена два крвава рата. Велика Русија нашла се на ивици распада.

Да би нешто могао да уради, Путин је прво морао да склони те сиве еминенције из Кремља. А то није био ни мало лако. Зато је морао да створи себи „леђа“.

За разлику од Јељцина, Путин је увек одлично обавештен о питању о коме се разговара. И никад не реагује исхитрено. Чак и ако се учини да се наљутио и зато нешто одлучио, његови сарадници знају да је и та одлука дубоко промишљена, више пута одмерена, па тек онда објављена.

Захваљујући Путину, у политику је ушло ново поколење, а са јавне сцене нестали су совјетски политичари које је време просто прегазило. Када је ушао у Кремљ Путин је добијао функције и задужења од великог значаја: прво је радио у председничкој администрацији за управљање огромном иностраном имовином Русије, затим као начелник Главне контролне управе, па као заменик руководиоца председничке администрације одговоран за стање у регионима и коначно као шеф Федералне службе безбедности, популарни ФСБ.

Већ у августу 1999. на предлог тадашњег председника Бориса Јељцина именован је за премијера, а само годину дана касније и за председника државе.

“ Две, три недеље пред Нову годину Борис Николаје­вич ме је позвао у свој кабинет и рекао да је донео одлуку да оде и да ја морам да вршим дужност председника. Гле­дао је у мене и чекао шта ћу да кажем. Седео сам и ћутао. Он је почео подробно да ми обја­шњава да има намеру да поднесе оставку до краја године… Кад је завршио, рекао сам: 

Друга престоница

Путин веома воли свој родни град Петроград, и много је учинио за њега. И дан-данас користи сваку прилику да тамо отпутује, тамо организује многе државне манифестације, тамо је преселио Врховни суд. Његов родни град поново с правом носи назив „друга престоница“.

– Знате, Борисе Николајевичу, ако ћемо поштено, не знам да ли сам спреман на то, не знам хоћу ли, зато што је то прилично тежак живот… Ни­сам био сигуран да желим такву судбину.А он ми је од­говорио:

– И ја сам, кад сам овде дошао, имао сасвим дру­ге планове. Тако је судбина одредила. Мислим да је и ваша судбина таква да морате да доносите одлуке. На­ша земља је тако огромна, сигуран сам да ћете успети – испричао је једном приликом Путин, и коначно пристао.“

Премијер „с перспективом“ 

Наиме, када се има на уму Јељцинова навика да мења мишљење по не­колико пута на дан, а премијере на сваких неколико месеци, као и утицај који је на њега имала поро­дица и жеља „Тање и Ваље“, тј. кћери и зета да га спрече да оде са места првог човека у Русији, Путинова резерви­саност била је сасвим умесна. Јељцинова подршка била је крај­ње релативна и непредвидива ствар. Уз то, пребрзо при­стајање на такву понуду, председник би могао да схвати и као жељу да што пре оде. Зато је, као искусан политичар, Путин одлучио да сачека како ће се даље ствари одвијати. Ипак, изгледа да је овога пута Јељцин озбиљно мислио.

– У разговору са мном Јељцин није изговарао реч „на­следник“. Рекао је да је могуће поставити „премијера с пер­спективом“ ако све буде како треба. А тек после је, у ме­дијима почео да говори о мени као о могућем будућем председнику. Рекао је то наглас, да га цела земља чује. И када су одмах после тога почели да ми постављају гомилу питања, рекао сам:

-Ако је председник тако рекао, ја ћу то и да урадим. Можда и нисам звучао сувише уверено али нисам могао другачије да одговорим на питање – испричао је Путин.

Последњег дана 1999. године Владимир Путин је постао вршилац дужности председника Руске Федерације, а у марту 2000. изабран је за шефа највеће државе на свету.

(Вести)

Ознаке: биографија, Владимир Путин, Русија