Прочитај ми чланак
Била је то велика рација: ухапшено је 1.600 људи и заплењено је око 1,21 милион килограма дроге која изазива веома снажну зависност код својих корисника. Не, ово није био ГРОМ, ово није била акција Интерпола или америчке ДЕА. Година је 1839. и кинеска влада је разбила ланац шверца опијумом који су спроводиле компаније из Велике Британије.
За Британце, кинеско разбијање ланца кријумчарења овом дрогом је била ствар бизниса. Влада у Лондону је, првобитно преко своје Источноиндијске компаније, покушавала да тргује са Кином (купујући пре свега чај) разменом свега и свачега, од вуне преко научних инструмената до грнчарије, али се показало да Кинези маре само за драгоцене метале.
Ствари су се промениле када су Британци схватили да у Кини постоји велика потражња за опијумом али не и производња, која је већ увелико била развијена у Индији, посебно у Бенгалу и Бихару. На индијском потконтиненту узгајање мака је била битна грана пољопривреде, и упошљавала је на десетине хиљада људи у бизнису који се показао као изразито лукративан.
Тако су Британци ускоро почели да извозе бале сировог опијума бродовима до луке у провинцији Гуангжу, једине коју су Кинези дозволили Енглезима да користе за потребе своје трговине, а кинески кријумчари су робу развозили даље. Чиновници су скретали поглед подмазан митом.
Британске фабрике опијума у Кини
Шта је пошло наопако? Из наше перспективе, реакција владе у Нанкингу, тадашње престонице најмногољудније земље света, делује крајње нормално, али је била проблематична у то време. Пре свега, Кинези су желели да спасу своје на опијум навучено грађанство: верује се да је 90 одсто мушкараца млађих од 40 година у приобаљу било зависно од ове супстанце. Сматра се да је томе допринело не само презасићење тржишта већ и пракса пушења опијума која је постала популарна тек почетком 19. века, а која је много брже стварала зависност од традиционалног начина уношења, једења.
Опијум је први пут забрањен 1729. године, са још једном снажнијом која је уведена 70 година доцније. Указ којим је забрањен тврдио је да је “мрско и жалосно” то што “странци” убирају зараду док Кинези иду путем “деструктивног порока који хвата људе у замку”. Британци умало нису одустали од извоза опијума у ову земљу после тога, али су се предомислили јер је посао постао превише лукративан да би га се тако олако решили, а са сваком новом годином потражња је расла.
Поред тога, Енглезима је једноставно био потребан чај. Пре него што ће почети да “филују” Кинезе овим наркотиком, из азијског џина су увозили чај у вредности од 27 милиона фунти стерлинга а извозили су само девет милиона. Та се слика сада потпуно променила.
Британски ратни брод уништава кинеске џунке у Првом опијумском рату.
То је, дакле, увод у причу. Сада прелазимо на причу. Марта 1839. године специјални изасланик цара Даогуанга, Лин Зе-су, дошао је у провинцију Гуангжу како би уништио шверц опијума. Био је познат по тврдоглавости, љубави према законима и неограниченој моћи коју му је дао цар како би решио проблем.
Ако вам треба додатни доказ о томе какав је Лин човек био, имајте на уму да је послао писмо краљици Викторији у којој ју је питао “где ће јој душа”.
“Чуо сам да је пушење опијума строго забрањено у вашој земљи… Пошто није дозвољено чинити зло својој држави, још је мање дозвољено штетити другима: понајмање Кини”, написао јој је, премда је велико питање да ли је она писмо икада видела.
Британци су покушали да преговарају, убеде и натерају Кинезе да попусте, али је Лин током маја и јуна месеца затворио 13 фабрика које су фактички контролисали странци, затворио је луку, конфисковао огромну количину заплењеног опијума и онда га јавно уништио. То је навело Вилијама Жардина, шкотског лекара (сада трговца опијумом), да оде у Лондон и да од парламента захтева реакцију. Парламент је мало дебатовао о моралности свега тога, али је ипак објавио рат.
Улаз у Музеј опијумског рата у Кини
Шеснаест ратних бродова и четири хиљаде војника отпловило је за Кину и блокирало Бисерну реку, јужно од Гуангжуа, захтевајући два милиона фунти као одштету за уништени опијум. Када су Кинези одбили, Британци су напали. Новембра 1839. године уништили су велики број домаћих бродова и у наредне две и по године харали обалом и копном, те убили око 25.000 Кинеза (изгубивши мање од 70 војника).
Кина на коленима, била је приморана да потпише споразум који је Британцима предао на управу Хонг Конг, 21 милион фунти стерлинга на име одштете, отварање пет лука за трговину и статус најпривилегованије нације. Пар година касније, Французи и Американци су били у прилици да издејствују за себе сличне концесије.
1854. године Британци су захтевали да Нанкинг легализује увоз опијума и отвори све своје луке за трговину, што је довело до Другог опијумског рата који се поново завршио лаганом енглеском победом. Кинези су ускоро и сами почели да производе ову супстанцу, пошто су сада све забране од стране државе биле пале, и проблем са адикцијом ће имати до дубоко у 20. век.
Мак наставља да буде биљка која обликује судбине непрегледних милиона људи, пошто се од ње прави хероин који је најраспрострањенија дрога на свету. У међувремену су се, међутим, улоге мало обрнуле, пошто је маца дошла и на енглеска вратанца. Американци би рекли “карма ис а битцх”, али је то можда превише сурова генерализација.
(Телеграф)
