Прочитај ми чланак
Она епоха у коју Србија улази остаје нам у мраку, једнако и Вучићу и онима у име којих ће владати
Одавно на неким српским изборима није било таквог земљотреса, одавно се није догодила таква промена политичке конфигурације као на изборима завршеним у недељу увече. Елем, онај ко је веровао да ће Александар Вучић у изборној кампањи направити грешку правио је произвољан рачун. Прво, због тога што такав волеј не би пропустили ни слабији од њега и, друго, избори дефинитивно јесу ствар којима он уме да се бави боље од осталих.
То значи да ће напредњаци имати око 160 мандата. Ако је тријумф напредњака најупечатљивији тренд избора, судећи према првим резултатима, можда је још значајније то што је направљен прави помор, што ће у парламенту бити само четири или пет листа, што се за цензус са малим изгледима бори Коштуница, док ће испод црте остати Чеда Јовановић и Динкић, чија политичка улога се на овим изборима завршава.
О АУТОРУ
Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.
Шта је заправо урадио Вучић? Разумевајући да је расположење Србије нешто што се много разликује од затворених кругова елита, било проевропских било националних, паралелно је играо на две стране. Са једне, није се ни у чему супротставио странцима, од којих много тога зависи на изборима; са друге, грађанима је пружио илузију правде, уверавајући их да у том осећању живе и нека решења за њих.
Његови противници, са друге стране, наступили су невероватно наивно. Погрешно форсирајући неку врсту референдумског изјашњавања о Вучићу, ђиласовци су почели да говоре чак и о уличном расплету, што је он једва дочекао да поентира, док је све то грађане углавном уплашило, утолико више што су тих дана гледали догађања у Украјини. Слично су поступиле и Двери, непрекидно заоштравајући политички дискурс, што очигледно није пријало бирачима.
И са друге стране, Вучић је показао прилично умеће: многима, попут Тадића, Јовановића, на неки начин и Динкића и Коштунице, обећао је неки део власти, али им није обећао да ће прећи цензус. Показало се, међутим, да је данас у Србији много лакше ући у владу него у парламент. Наравно, многи ће тек анализирати шта значи толики број странака испод црте и колико ће то променити прилике и трендове на политичкој сцени.
Са једне стране, Србија ће имати веома слабу опозицију, а, са друге, остала је без већег броја малих паразитских странака које су више умеле да дестабилизују прилике него да буду конструктивне. Отуда је чињеница је да ће у том парламенту напредњаци у визури грађана бити и највећи европејци и највећи патриоте, и највећи реформатори и највећи конзервативци. Речју, Вучић ће у веома тешким околностима и моћи и морати да захвати веома широко, и то у међународним и локалним околностима које му неће дати ни много времена ни много слободе.
Очигледно је да је у другом кругу напредњачке владавине Србија дефинитивно изашла из епохе ДОС, и да је процес започет 2012. године настављен. Она епоха, међутим, у коју улази данас нам остаје у мраку, једнако и Вучићу и онима у име којих ће владати.
