Прочитај ми чланак
Ана Рупић организује посете Немаца исељених после Другог светског рата. Долазе већ три деценије да би посетили родни дом.
У селу Јабука код Панчева пезионерка Ана Рупић и њен пријатељ Јосеф Јергер из Немачке започели су припреме за дочек нове групе од двадесет фолксдојчера у ово мало банатско село. Управо праве спискове фолксдојчера из двадесетак немачких градова који желе да посете Банат. То је пракса већ десетак година, колико банатске Швабе из Немачке долазе сваког пролећа у Јабуку, где их дочекује Ана Рупић, последња Швабица у селу.
Фолксдолчери су етнички, „народни Немци“ који су од 18. века па до прве половине 20. века живели ван Немачке, највише у Украјини, Румунији и Југославији.
Власт послератне Југославије протерала је око 300.000 фолксдојчера и одузела им нешто више од 98.000 хектара земље.
– Моје Швабе долазе да обиђу свој родни крај, да оживе сећања на детињство и младост проведене у Србији и да одају почаст члановима породице који су страдали у рату на обе стране. Дође њих двадесетак са својим потомцима и три дана обилазе Јабуку, гробља и споменике, али и своје некадашње куће и посебно шеталиште поред Тамиша…
Немачке новине су објавиле неколико лепих репортажа о томе како су „фолксдојчери посетили село Јабуку“ и како су „фолксдојчери дошли у Банат да траже своје корене“ – прича нам Ана Рупић, док показује фотографије са последње посете.
Ова Швабица живи сама у породичној кући старој 85 година, коју је подигао њен отац Михајло Костолањи. Пред Други светски рат и током рата у овој кући је била „Мишина кафана“. Тада је у селу Јабука живело 3.700 Шваба, 280 Румуна и стотинак Срба.
– Ми смо Немци из фамилије Хар. Живели смо до 1786. у Мађарској, када смо насељени са три породице у Банат, да бисмо бранили царство од Турака. Швабе католици су доведени у Јабуку, Швабе лутеранци у Качарево, а Швабе протестанти у Гложањ, да се не бисмо међу собом свађали. Ја сам рођена у овој кући и одлучила сам да у њој живим до смрти, јер волим Србију – прича Ана Рупић.
Завршила је Средњу немачку школу у Панчеву, њен брат Јохан је завршио српску основну школу. Немци су га насилно мобилисали и кад је одбио да пуца у Србе, немачка војска га је 1944. године стрељала као издајника. Иза њега је остала супруга Агнес и ћерка, које су се одселиле у Француску. Потом су умрли Анини родитељи, па супруг Витомир Рупић и ћерка. Унуци су јој у Панчеву.
У албумима са фотографијама и књигама, Ана Рупић чува сећања на живот фолксдојчера у Банату. Показује слику стрица Петра Костолањија, који је у Јабуци својевремено основао први фудбалски клуб. Признаје да су банатске Швабе у Првом светском рату били војници Аустроугарске, да су потом од краља помиловани, да би у Другом светском рату, тврди Ана, били против Хитлера и уз српски народ.
– Када је после рата кренуло логорисање Шваба и њихово страдање и протеривање, наша породица није хтела да се сели из Јабуке. Један Србин из Земуна гарантовао је за мог оца да је патриота и тако нам спасао животе. Кућа и имање су нам одузети, али нам их је власт вратила педесетих година. Ја сам се 1966. запослила у Рафинерији Панчево и ту остала до пензије. Колеге су ме звале Ана Швабица, а ја се нисам љутила, напротив, била сам поносна на свој надимак – прича Ана Рупић.
Ниска је и пуначка жена, пуна енергије и оптимизма, и у себи, како рече, има више лалинског него фолксдојчерског карактера. Једно време је као пензионерка радила у Немачкој по кућама исељених банатских Шваба и тако сазнала да многи од њих желе да посете родни крај.
– Први фолксдојчери из Немачке почели су пре три деценије да долазе у Јабуку, Качарево,
Панчево и Зрењанин, да дискретно разгледају своје родне куће и имања, да се распитују о судбини родитеља, синова и кћери, да траже своје крштенице у католичкој цркви и месној канцеларији. Још тада се међу житељима Јабуке проширио глас: „Дошле Швабе да нам отму имовину и узму своје!“ Много времена сам провела у разговору са људима из села да их убедим да моје Швабе неће ништа да узму и однесу у Немачку, већ само желе да се врате кућама пуна срца и срећни – прича Швабица из села Јабука.
Уверава нас да ниједан „њен“ фолксдојчер, онај који је посетио Јабуку, није поднео захтев за реституцију имовине или за одштету. Када је у то уверила и домаћине у Јабуци, житељи села и Месна заједница су приредили ручак Швабама из Немачке. Тада су могли да чују искрену причу Јосефа Јергера, који им је рекао:
– Моја највећа жеља је да појурим за гускама и паткама низ шор, како сам то чинио као малишан! Жао ми је што лоше говорим српски, који сам у младости одлично знао.
Фолксдојчерка Ева Браун је у Јабуку довела из Америке своја три сина да виде њено родно село, у коме је одрасла и где је упознала и заволела њиховог оца.
Како нам је Ана рекла на растанку, банатске Швабе су одушевљене односом житеља Јабуке и државе Србије према њиховим гробовима, посебно како се одржава споменик страдалим фолксдојчерима.
(Вечерње новости, М. Лопушина)
