Сад је ево 18. година од прогона Срба из Крајине, пуних 18. година како су људи протјерани са својих огњишта, а међу њима и моја фамилија. Остали су неђе под кожом ти болни моменти, пуни ужаса и страве. Додуше, ја се и не сјећам тога толико, био сам беба, 31-ог сам пунио двије године, али се сјећам пар ствари које су утицале да живот гледам другим очима. Један од тих је и споменут у пјесми, коју сам написао прошле ноћи касно. Прошле су толике године, а бол је остала иста.

 

Замислите како је неком ко мора да оставља мјесто ђе је рођен, ђе је провео пола свог живота и креће у неку нову средину празних руку. Како је свим овим људима било привикнути, на коју год страну да су отишли. Све је то непознато, ниђе није као тамо. Лако је нама млађим нараштaјима, који већину тога и не памтимо (али туга за родним крајем и даље постоји). Како је онима који су цијели живот провели тамо? То се ријечима не може описати.

 

 

Него да се вратим на причу… Било је дана, то морам споменути, када је владала немаштина, посебно у почетку, првих пар година, а и више, мада и данас има људи који се још нису скућили. Сјећам се добро, доста пута родитељи нису имали пара да приуште нешто. Стиснеш зубе, идеш даље. Треба увијек бити скроман, то је највећа врлина.

 

А да не причам о разликама, посебно у школама, има много случајева. Често се може чути „Види ове избјеглице…“; „Нек се врате оданде одакле су дошли…“. Тога је било и увијек ће бити, можда је управо због таквих и избио рат, али није моје да причам о томе.

 

Сви који су дошли у Олуји, знају шта су муке, али, ипак, најгоре су прошли они који су остали без свог највољенијег. Знам доста таквих случајева, а имам и један у фамилији, најстарији брат је нестао крајем рата, ни данас се не зна ништа о њему. Био је тенкиста, имао тек 19. година, голобрад отишао у рат, и ето, шта ти је живот. „Неком рат – неком брат…“

 

Имао бих још много штошта да пишем, али ово је било у кратким цртама. Прочитајте и пјесму коју сам написао повом годишњице страшног злочина. Иначе, написана по истинитој причи, а вјерујем да ће се многи пронаћи у њој.