Прочитај ми чланак
(Стандард)
У своје доба, док сам као младић читао научну фантастику, Трећи светски рат се водио углавном између андроида или робота, на једној страни, и људи на другој. Но вежба америчких „органа силе“ на двадесетак хектара Одмаралишта Рајски рт (Парадисе Поинт Ресорт) при Сан Дијегу на „Дан вештица“ (Халлоwеен) подсетила ме је да су филмови Ц продукције о зомбијима и „неупокојенима“ (тхе ундеад), који су се тада давали по периферним биоскопима Америке, били ближи истини наших дана него моје штиво. Наиме, ни Олдос Хаксли ни Џорџ Орвел нису могли замислити дистопију каквој председава Барак Обама – син кенијског муслимана и америчке Јеврејке, беспрекорно одабран за улогу у риалити шоу Ш продукције.
Док сам 1960–1963. похађао чикашку гимназију Николас Сен (Ницхолас Сенн), Америка Бредлија Менинга, дронова, потраге за аустралијским држављанином Џулијаном Асанжом – због прекршаја америчких војних закона на територији Велике Британије – те ФЕМИНИХ логора и претраге интимних делова тела пред сваки лет из, на пример, Чикага за Сијетл и обратно, па полицијских пунктова на аутопутевима и филмских представа уживо, у виду бомбашког напада на Бостонски маратон (БМБ – Бостон Маратхон Бомбинг), или претходног на њујоршке куле близнакиње (такође одмах шифрованог у 9/11 /Нине-Елевен/Једанаести девети /то јест, септембар/ у складу са свим захтевима новоговора) – режираног уз помоћ стручњака какви су претходно једнако прецизно рушили зграде по Лас Вегасу, зарад ослобађања земљишта за нове пројекте у том дизниленду за одрасле – била је незамислива чак и у књижевним делима која су се бавила, на пример, повратком Индијанаца на коњима у неком катастрофом опустошени будући Вашингтон.
Све је било замисливо, не само мени, осим самовољног пристанка на губитак слободе због које се, наводно, Англи Нове Енглеске беху 1775. подигли на устанак противу Британаца. Шпицасто, луциферски зрачећи Просветљењем, кип Слободе – поклон Француске републике осмишљен стиховима једне Јеврејке – симболизовао је Либертy – Либертас, рецимо, Дубровника, и трговачких градова Запада, одакле је и кренуо освајачки поход грађанског, и грађанистичког Црног „племства“ на слободу целе планете. Јер, због слободе беху устали и амерички Јужњаци против тевтонског, јудеизованог Севера – ”Фрее, wхите анд тwентy оне“ („Слободан, бео, и пунолетан“) будући крилатица момака келтског порекла које је једино тотални и тоталитарни рат генерала Шермана могао сломити – не војнички, већ претварањем у прах и пепео читавог њиховог завичаја.
Сходно налозима „лучоноштва“, Линколн, коме је подигнут пагански храм у Вашингтону, за његов геноцид над сопственим народом (безмало милион мртвих у нацији тада од неких 30 милиона) награђен је убиством попут, између осталих, и двадесет двојице од укупно двадесет четворице америчких морнаричких „фока“, наводно чланова „тима“ који је (можда опет холивудски) смакнуо Осаму Бин Ладена. („Дошли смо, видели, и он је мртав!“, парафразирајући Јулија Цезара, искликтала беше Хилари Клинтон свој део текста.)
(Па се сетим погубљења Краља Александра „Ујединитеља“ у Марсеју, научен да је крвна жртва одувек била неопходна да опечати и „посвети“ свако значајно недело Оних Који Знају.)
Иначе 31. октобар, дан празновања западњачке нагодбе са Мефистом, и показне вежбе крај Сан Дијега, на коју се позива и постсовјетски аналитичар Малишевски, јесте и Свети Лука, породична слава Селића и безмало свих осталих Ровчана. Од „Хелоувина“ (правилан изговор је Халоуин) нисам се међутим могао одбранити за свих седам година (1983–1990) свог политичког изгнанства у Канади и САД. Јер усред нашег славља на врата би нам долазила деца – обучена као вампири, тролови, вештице, вешци, караконџуле, вилењаци и зомбији, од којих смо се „откупљивали“ слаткишима – несвесна да светкују жртву самих себе, као поданика царстава и Светла и Таме.
Да су вампири наводно српски „изум“, а сва остала чудовишта наших сновиђења нордијско-германски осим зомбија, те да су потоњи пореклом из западне и јужне Африке, да се прочитати на „Вештичијој енциклопедији“ Википедији (као да и она првобитна, француска, није била смишљена као дезинформација). У њој се наводи да је харвардски етноботаничар, Вејд Дејвис (Wаде Давис), 1988. испитивањем „на терену“ закључио да „живих мртваца“ (”тхе ундеад“, зомбија) заиста има – као дела бокора, хаићанских вуду врачева. По Дејвису, да би овладао жртвом, бокор би јој дао тетродоксина и праха од датуре да замре, буде покопана па откопана – да би потом трајала и делала као неуништава сабласт, демонске злоће и надљудске снаге. (Можда и то, донекле, објашњава недавне скупове комуниста у Кумровцу и пред београдском Кућом цвећа, за 25. мај.)
Но, као све сличне, и скаска о бесмртности и моћи отеловљеног Зла прихваћена је беспоговорно и на Западу. Вагнерова либрета и Андерсенове бајке придодати су, тако, потиснутом сећању на келтско спаљивање људи у огромним човеколиким кавезима од прућа; дављење, клање и вешање племића, вишим силама нуђених у замену за милост и пробит; протурање плућних крила кроз леђна ребра живих „вотивних понуда“ Скандинаваца, те черечење енглеских осуђеника на смрт „коњима о репове“, као и многе друге „мере и поступци“ непознате, рецимо, Балканцима, па ни Русима.
Стога је донекле разумљиво да је Малишевски као сензацију пренео вест о деловању Суперресора напученог чиновницима којима је пало на памет да „зомбијима“ испробају обученост и будност ни мање ни више него око хиљаду америчких војника, маринаца, полицајаца, агената ФБИ и ЦИА, и то пуна два дана и баш у „Рајском рту“. Да је све обављено под будним оком холивудских режисера и мајстора за специјалне ефекте – попут обуке америчких специјалаца за дејства у амбијенту жртава којима су управо откинути удови или нанете сличне ране (сетимо се слика са Бостонског маратона) Малишевски нам није морао објашњавати. Да су све потом „управљајући утисцима“ (техником такозваног ”импрессион манагемент“) „у контекст“ ставили маркетиншки магови – од којих је један чак изјавио да је цела вежба само „делотворан начин да се привуче пажња нове публике“ – такође није потребно подробније тумачити.
Но, да се не ради о само још једној смицалици сумошесих бирократа потрудили су се да потврде из ЦДЦ, чији је званичник јавност упозорио да „ваља бити спреман за епидемије болести које ’једу мозак‘“, нашта су из ДХС додали да „Американце ваља подстаћи да буду приправни на било какву, ма колико незамисливу и ненадну опасност“.
И мада је било „шаљивих“ коментара да је све то ипак „холивудска продукција“, истовремено су полицијски званичници, не само Калифорније, бранили вежбу речима да се свашта догађа, штампа подсећајући и на наркомана из Вашингтона, који је неком беспомоћном бескућнику живоме појео пола лица, и да је сврха тако обимних маневара војске и снага реда да се суоче са случајевима када „правила службе“ не помажу. („Шта радити када, рецимо, позорник повиче ’Руке у вис!‘ некоме на спиду, или некој нама данас још непознатој дроги а он, мада изрешетан, настави да напада?“, било је једно од питања на које је вежба у Рајском рту требало да одговори.)
Но, лудило „зомби“ компјутерских игрица (већ их је на стотине), које одавно „једу мозак“ на само по Западу и Србији већ и по руским великим градовима, само нас упозорава да су „живи мртваци“ већ међу нама – мада не у облику како нам хорор-филмови, жанр оних који су и своје катедрале укршавали сподобама и гаргојлима, то приказују.
Али бар нама, међу којима безмало свака породица ћути о вековима над њеним члановима почињених хорор-непочинстава туранских, тевтонских, шиптарских и иних завојевача – који су на „ове просторе“ донели недела од којих печење живих људи на ражњу и није најгоре – ни „подвизи“ исламиста и у „Босанском“ рату 1992–1996. нису ништа ново. Једење срца палог сиријског војника недавно изведено пред камером, у Херцеговини памте као повремену усташку поруку из Другог светског рата, али нама нова јесу светогрђа попут одлуке тројице Новосрба да убију једног „залудњака“ јер „нема права да живи“, „чопоративне“ туче „навијача“, гажење и шутирање обореног противника, те употреба ножа против ненаоружаних. Нов је и покољ у Великој Иванчи, домаћина који можда није имао компјутер, али јесте гледао телевизију и читао новине.
Све то више нису ни игре ни игрице већ нешто равно митраљирању обичних људи из хеликоптера, какво је натерало честитог Американца Бредлија Менинга да отпише себе – не би ли сународнике упозорио на зомбије који њима владају.
Јер, још Тимоти Маквеј, амерички командос и носилац Бронзане Звезде, једног од највиших америчких одликовања за храброст у рату, беше казао да су га „у војсци научили да, као прекидачем, искључи емоције“, то будући и сврха обуке са правим инвалидима нашминканим у крв и дроњке лажне коже и расцепљених костију. Но ко је, како и где то научио Љубомира Богдановића из Шумадије можда нећемо никада сазнати, као што неће бити кажњени ни уредници таблоида који су га, на вест о његовом злочину, одмах назвали монструмом – болесном медијском халабуком градећи већ следећег таквог.
Владари из „Сенке“, које написима, емисијама на ТВ, и клиповима на интернету својом неозбиљношћу па и спрдњом и уздижу и штите њихови извршиоци радова, уз „логистичку“ помоћ разноразних кабала „чувара“ „Ватре“ и „Знања“, „братстава“ „посвећених“ и „просвећених“, секти „иницираних“, друштава „обавештених“, те „Служби“ којима управљају особе попут Феликса Ђержинског, шефа прве совјетске Чеке верног „сазнању“ да је „човек гори од стоке, јер ни она не би јела месо свога друга (од глади умрлог у гулагу; прим. моја) да би преживела“ – нас, наиме, гоне попут подивљалог крда ка бездану и бездну, у који се чак ни Маквеј – осуђен за дизање у ваздух Федералне зграде у Оклахома Ситију, бомбом у виду камионета крцатог вештачким ђубривом – није хтео да спусти. Тражећи да му се погубљење не одлаже, до самог краја није поменуо ни своје налогодавце ни саучеснике – пошто тешко да би и шлепер „вештачког ђубрива“ срушио цео предњи крај бетонске зградурине, испред које беше паркирао свој изнајмљени комби.
Но, после тог „Догађаја“ из 1995. (”дееп евент“, по најновијој англо терминологији), у складу са провереном традицијом смакнућа и властитих председника, те масакра у школи у Конектикату, и томе сличних злочина редовно прикачених усамљеном починиоцу, почела је хистерија поборника разоружања нације, чији животима и крвљу револуционара и патриота задобијен устав гарантује „право на ношење оружја и (само)организовање грађана у уређене милиције (народну војску)“.
Јер, немојмо се заваравати: „на вука повика док лисице месо једу“: Обамина влада не тражи закон против права приватних лица да поседују и отворено носе ватрено оружје зарад заштите слабих и невиних, већ – попут свих „наших“ власти после 1944 – зарад државног монопола на силу која ће им, можда, омогућити да ипак не користе ФЕМИНЕ логоре или, у српском случају, да тенкови изведени на улице као 10. марта 1991. ипак не морају и пуцати на борце за сопство, чојство, власност и слободу.
Надам се, да ће ова допуна напису Малишевског послужити коме треба, да схвате да Устанак Бића – како га је назвао наш сарадник Славољуб Лекић – није фикција ни баук, већ једини излаз из „зомбизације“ и Срба и Руса. Што се тиче Американаца, њиховој администрацији и Холивуду морамо захвалити на њиховој неумерености, глупости и бахатости којима нас упозоравају, без икаквих добрих жеља, да се не отиснемо њиховим суновратом.
