После 46 година животне и пословне авантуре у Србији, после 38 година брака са супругом Драганом, Хиројасу Хонда (66) из Токија, задња пошта Жарково, с дискретним осмехом источњака, који је давних година почео да пушта корење у новобеоградском Студењаку, сада каже:

– Када имаш 19 година, немаш много мозга!

Како је Хонди пало на памет да дође у ове крајеве света, како је постао српски зет и како је успео да остане уписан као пословни инцидент у светској аутомобилској индустрији: да као један Хонда постане дугогодишњи заступник „Мицубишија”? И, да не говоримо о томе да се Хондин син звао – Југо, све док није постао „жешћи православац”, па постао Јован!

– Дошао сам у Београд преко синдикалне размене Југославије и Јапана. Завршио сам југословенску и српскохрватску књижевност. Видите, све то мирише на Југославију. Нисам осећао да сам у туђини. Вероватно због тога што су грађани Србије отворени према странцима. Седео бих у кафани, а конобари су ми доносили пића од осталих гостију.

Другари са студија су ме позивали у своје куће. Није било богатства, али јесте срдачности. Патио сам за Јапаном, али се нисам разболео од носталгије. После три године, први пут сам „скокнуо” до Токија. Сада схватам: да је та носталгија била толико снажна, остао бих у Јапану – прича Хиројасу Хонда у својој породичној кући у којој доминирају породичне фотографије његових јапанских предака и српских потомака: сина Јована, ћерке Маје и двоје унучића. У дворишту су паркирани „мицубиши” и „југо флорида”.

Може, наравно, да Хонда истиче чврстину свог карактера који је победио носталгију, али пешке би се он вратио у Токио да га на једној журци у Студењаку није опазила једна Драгана.

– Снимила сам га и одмах зграбила. Био је потпуно немоћан – каже Драгана Хонда. Хиројасу се, додуше, није много опирао, па је Јапанац „љубавну капитулацију” пред Српкињом са осмехом, музиком и сватовима, оверио брачним уговором. На свадбу су дошли и његови и њени.

Јапанац у Београду се није посветио писању или преводилаштву. Признаје, увек је имао талента за бизнис, па је постао представник „Мицубиши” корпорације. Хонда је, заправо, увео „Мицубиши” на некадашње моћно југословенско тржиште, седамдесетих година прошлог века. Временом је, очигледно, почео да поприма особине Србина, па је, по увођењу санкција, уместо да се врати кући, или се баци на превођење Андрића или Црњанског на јапански језик, отворио офшор компанију.  

Никада није заборавио своје у Јапану. Драгана, деца и он су одлазили у Токио, његова два брата са породицама путовала су за Београд.

– Сада се друже наша деца. А ми старији се виђамо на свадбама или сахранама. Пре пет година, када су умрли Хондини родитељи, његова браћа су одлучила да продају очеву кућу и велику башту. Присуствовали смо традиционалном шинто обреду извињења. Када су његови долазили на наше свадбе, говорили су касније да их је неко убацио у филм.

Њихове свадбе су свечане и озбиљне, па можете замислити како су се осећали када су видели нашу живу музику, играње на столовима и трубаче који су им грмели на увце – смеје се Драгана, тако да није никакво чудо зашто је један од Хондиних братанаца, после свог венчања у Токију, полетео хитно за Београд, како би са младом провео медени месец код стрица. Тек после су отишли у Рим.  

Хиројасу се није пензионисао. Хонда и даље вуче конце у „Мицубишију” и одржава прелепу стаклену башту у дворишту, у којој пажљиво гаји кактусе. То је његова пасија из доба дечаштва, коју је пресадио у Београду, поставши један од оснивача Друштва кактусара Србије.

Тих, ненаметљив и готово неприметан, Јапанац угљеноцрне косе један је од координатора бројних донација које његова земља шаље – његовој. Јер, док Јапанци за њега тврде да је Србин, Срби му кажу, ма јок бре, ти си – Јапанац.

Ни Хиројасу данас није начисто, ко је и чији је. Његов син је имао јапанско име Југо, али је желео силно да постане Јован, а још више музичар који је сарађивао са Рамбом Амадеусом, Василом Хаџимановим и Јованом Маљоковићем. Ћерка Маја је дипломирала шпански, а када су је током бомбардовања отац и мајка послали у Мадрид, после неколико дана је побегла назад, кући. 

– Јапанци никада не заборављају да су грађани Србије, као појединци, највећи донатори Јапана. Зато званични Токијо с љубављу узвраћа, без уцена, условљавања и без икакве резерве – прича човек који усмерава део великих јапанских донација Београдској филхармонији, Факултету драмских уметности, позориштима у Новом Саду и Београду…

Скроман је човек Хиројасу Хонда. Није желео да разговара са нама, објашњавао је да није нарочито занимљив човек, све док Драгана није преузела ствари у своје руке. Слично као када га је зграбила на журци. Зато она можда најбоље зна одговор на следеће питање – откуд таква блискост између богатог Јапана и сиромашне Србије?

– Разумемо једни друге, јер смо се много мучили и много трпели. Имамо још једну заједничку црту – имамо дух самураја – рече Драгана, али не извади мач већ колач са јабукама.

Александар Апостоловски