Прочитај ми чланак
Србин.инфо: Да ли је ово истинито не можемо још потврдити, остављамо Вама, читаоцима, да пресудите.
Да нисмо објавили можда бисмо прећутали истину; а ако смо објавили лажне транскрипте одмах ћемо о томе обавестити јавност.
Звони телефон 07-007-007
ВУЧИЋ: Ало?
– оù ес-ту, мон амоур?
ВУЧИЋ: Ко је то?
СУБОТИЋ: Па, ја сам, твој Цане… Питам, где си ти, моја љубави?
ВУЧИЋ: Ево ме, драги господине.
СУБОТИЋ: Ај, сад ти мене питај где сам ја?
ВУЧИЋ: Па, где сте, господине?
СУБОТИЋ: На потерници! Још увек на потерници, а нисмо се тако договорили. Ја сам своје испоштовао, а још увек ми није скинута потерница, поништена пресуда и омогућен долазак у Београд.
ВУЧИЋ: Па, господине, стрпите се још мало, морали смо прво да, сасвим поштено и без притиска на правосуђе, ослободимо нашег министра Горана Кнежевића. Ускоро ћете и Ви доћи на ред…
СУБОТИЋ: Кад?
ВУЧИЋ: Не могу сада да тачно кажем… Ено, Веља донео списак својих похапшених и осуђених, а потпуно невиних, сарадника. Ту су и Карићи, знаш колико њих има, више од хиљаду година робије…
СУБОТИЋ: А ја?
ВУЧИЋ: Не брините, и Ви сте приоритет. Србији су потребни тако успешни привредници, који имају знања и искуства да покрену привреду и омогуће…
СУБОТИЋ: Вучићу, мени не требају те тираде, ја сам испоштовао све што смо се договори. А ти…
ВУЧИЋ: И ја ћу, не брините, господине…
СУБОТИЋ: Како да не бринем кад видим да у некој књизи причаш да сам ја шеф мафије, да убијам и сецкам људе, па их у кесама бацам у Дунав. Што си то причао?
ВУЧИЋ: Нисам, Ксеније ми!
СУБОТИЋ: Јеси, јеси…
ВУЧИЋ: Можда јесам, али док сам био радикал… А и тада сам ја само зевао, Шешељ је то говорио, монструм један! Него, опростите, господине, имам другу везу, сачекајте тренутак…
Вучић се јавља на други позив.
ВУЧИЋ: Реци, Небојша?
СТЕФАНОВИЋ: Шефе, пуф-пант-крк, не могу више… Направио сам чак два склека, а овај камерман тражи да, пуф-пант, направим још три…
ВУЧИЋ: Што цмиздриш, срам те било! Хоћеш да владаш државом а не можеш да направиш неколико склекова…
СТЕФАНОВИЋ: Пуф-пант…
ВУЧИЋ: Ћути и вежбај. Ако не видим бар десет склекова има да те сменим и на твоје место поставим Јадранку Јоксимовић! Знаш!
СТЕФАНОВИЋ: Ух, могу, могу, сада ћу ја да направим макар једанаест… Пуф-пуф…
Вучић прекида везу и јавља се Суботићу.
ВУЧИЋ: Извините, господине, важни државнички проблеми са сарадницима. Дакле, ништа не брините, само се мало стрпите.
СУБОТИЋ: Добро, али нећу дуго…
ВУЧИЋ: Ништа не брините…
Веза се прекида. Вучић добија нови позив.
– Где си, Ацо, јуначино и соколе?
ВУЧИЋ: Ко је?
КАРИЋ: Како ко? Ја, бре! Ево, седим с твојим имењаком, нашим другом Лукашенком и причам му о теби. Замисли, не верује да си успео да будеш и највећи ратни хушкач против Америке и Европе, а да не говорим о оним нашим комшијама, а да те сви они данас подржавају. Хоће Лукашенко да те ангажује за саветника, па да га научиш како да га прихвате ти манијаци, оћу рећи демократе са Запада…
ВУЧИЋ: Богољубе, имам посла…
КАРИЋ: И ово је посао. Лукашенко би ти лепо платио, има пара ој-ха.
ВУЧИЋ: Не могу, заиста…
КАРИЋ: Имам и ја пара, а имам их мање откад сам се удружио с тобом. Паре сам, бре, дао, а још није укинута… како се то каже… потерница за мном, могу само да бауљам од Татарстана до Минска, а све оне виле и замкови по Дедињу зврје празне…
ВУЧИЋ: Богољубе, мораш да будеш стрпљив…
КАРИЋ: Стрпљив сам ја, стрпљив, него шта. Него, ајде, лепи мој, погурај ти то, па ћу да ти дам награду Карић фондације, а средићу ти и титулу академика. Украјинског!
ВУЧИЋ: Хвала, хвала…
КАРИЋ: Јеси добио Марину нову плочу? А, што пева?
ВУЧИЋ: Пева, свака јој част…
КАРИЋ: Пева, пева… А ти ради нешто. Ја сам своје испунио, а ти се ухватио оног Динкића… Еј, бре, ја да будем у коалицији с Динкићем? Али, нека, рекао сам – зна Аца шта ради. Само ти мени среди да та оптужница падне у воду. Дубоку! Зар мене, првог српског домаћина, да апсе због пишљивих 60 милиона украдених евра? Јури ти праве лопове! Имаш оне лекаре што узимају мито од 100 евра, њима јеби мајку…
ВУЧИЋ: Добро, хоћу, здраво Богољубе…
Нови позив.
ВУЧИЋ: Шта је сад било, Небојша?
СТЕФАНОВИЋ (не проговара, само плаче)
ВУЧИЋ: Ајде, ајде, још пет склекова, да те камера лепо сними, да виде грађани да им је власт у топ-форми.
Прекида везу и јавља се на следећи позив.
ВУЧИЋ: Ало?
УГЉЕША: Шефе, добро вече, извините што сметам, хтео сам да се захвалим на одговорној дужности у министарству правде коју сте ми поверили и да питам за своје мишљење…
ВУЧИЋ: Реци.
УГЉЕША: А јел тачно да више није подобан онај слоган „нож-жица-Сребреница“…
ВУЧИЋ: Не, више није. Уосталом, то ми никада нисмо поџавали…
УГЉЕША: Али, шефе, ви сте…
ВУЧИЋ: Знам шта сам радио, али то није битно. Ионако се више нико не сећа да сам предлагао да убијемо сто муслимана за једног Србина.
УГЉЕША: Добро, шефе, ако ви то кажете… А, тај предлог вам је био баш…
Вучић прекида везу.
Нови позив.
– Ацо, брате мили…
ВУЧИЋ: Господине Амстердаме, како сте?
ЈОЦА АМСТЕРДАМ: Ма, одлично, знаш, само боли ово…
ВУЧИЋ: Шта вас боли?
ЈОЦА АМСТЕРДАМ: Рука, бре. Овај Мита Пацов ми исекао пола коже док ми је на десној мишки (е, да видиш бицепсе, батице…) тетовирао твој лик… Хахахаха… Сад не смем да смршам, има да ти се још више отромбољи усна… Знаш…
ВУЧИЋ: Ух…
ЈОЦА АМСТЕРДАМ: Него, како иде, оно, знаш ти шта?
ВУЧИЋ: Иде, иде…
ЈОЦА АМСТЕРДАМ: Немој да ја.. Знаш…
ВУЧИЋ: Ништа ви не брините…
ЈОЦА АМСТЕРДАМ: Океј, ал немој да зовем сваки дан. Ај, сад, одох по пакет, послао ми Цвијан нови телевизор, онај прошли сам разбио…
Вучић прихвата нови позив.
СТЕФАНОВИЋ: Шефе, ја заиста…
Вучић почиње да плаче и прекида везу.
(Предраг Поповић)
