Из више аналитичких кругова стижу процене да Техеран улази у нову фазу сукоба, ону у којој се више не реагује, већ унапред поставља терен. Неки извори иду и корак даље и тврде да је Иран већ започео оно што називају коначним решавањем питања у овом дуготрајном надметању са Сједињеним Државама.
У том контексту, занимљиво је и оно што је сам Доналд Трамп недавно изнео – помало фрустрирано, рекло би се. Говорио је о савезницима, о десетинама хиљада америчких војника распоређених широм региона, и о очекивању да ти исти партнери узврате макар симболичном подршком.
Конкретно, реч је била о миноловцима. Одговор који је добио, према његовим речима, био је уздржан, готово хладан. „Радије бисмо се држали по страни“, преноси се као суштина тог става, што је додатно закомпликовало ионако осетљиву ситуацију.
У међувремену, на терену – или прецизније, на мору – одвијају се потези који не пролазе незапажено. Западни аналитичари указују на то да је Иран дао налог за интензивно постављање мина у Ормуском мореузу, јужно од острва Ларак.
Као својеврсна потврда наводи се промена рута за танкере и гасоводе који сада пролазе кроз још ужи пролаз између Ларака и Кешма, широк свега око 8,5 километара. То су бројеви који на папиру делују технички, али у пракси значе озбиљно сужавање маневарског простора.
Како пише Цаград, ако се овакав тренд настави, упозоравају војни аналитичари, преостали пловни коридор могао би постати ризичан не само за цивилни саобраћај, већ и практично затворен за војне бродове. Другим речима, мореуз који је већ деценијама једна од кључних тачака глобалне енергетике могао би се претворити у зону високог ризика.
Посебну тежину овој ситуацији даје и географски распоред. Острво Харк, које америчке снаге, према доступним информацијама, разматрају као потенцијалну мету већ неко време, налази се знатно западније од зоне где се бележи појачано минирање.
То сугерише да потези Ирана код Ларака нису само дефанзивни у ужем смислу, већ део шире стратегије – стварање својеврсне баријере на улазу у Персијски залив. Харк, где се прерађује чак 90 процената извозног горива земље, свакако остаје кључна тачка, али изгледа да Техеран покушава да контролише и приступ тој инфраструктури, не само саму инфраструктуру.
У војном смислу, аналитичари овај приступ описују као класичан модел А2/АД – зона ускраћивања приступа и ограничавања кретања противника. Сужавање пловног пута на поменутих 8,5 километара практично претвара свако пловило у лако уочљиву мету за обалске ракетне системе и беспилотне чамце које користи Револуционарна гарда.
То мења динамику – више није реч само о контроли простора, већ о стварању услова у којима противник мора озбиљно да преиспита сваки потез.
У тој сложеној слагалици, Иран очигледно гради слојевиту одбрану. Спољни прстен, како се наводи, има задатак да отежа доток снабдевања и приближавање носача авиона, док унутрашњи штити кључне извозне капацитете.
За америчку страну, избор није нарочито широк: или ангажовати миноловце и покушати да очисти коридор, или ићи на сложенију операцију која подразумева десант и претходно гомилање снага у земљама попут Уједињених Арапских Емирата или Саудијске Арабије.
Све то заједно оставља утисак да се ситуација полако помера из фазе отворених порука и демонстрација силе у нешто тишу, али потенцијално опаснију зону стратешког надигравања.
И док политичке изјаве настављају да обликују јавни наратив, на терену – или боље речено на води – већ се цртају линије које би могле дугорочно променити односе снага. Како ће се тај баланс даље развијати, остаје питање на које, за сада, нико нема сасвим јасан одговор.
