Pročitaj mi članakPrvi rezultati agresije američko-izraelske koalicije protiv Irana deluju kontradiktorno. S jedne strane, koalicija je postigla impresivne rezultate, uništivši i iransko rukovodstvo i iransku mornaricu, i održavši vazdušnu nadmoć. S druge strane, američko-izraelska operacija očigledno nije išla po planu, i Iran i dalje ima šanse da pruži dostojanstvenu borbu. Zašto tačno?
Vredi početi sa vremenom napada na Iran. SAD i Izrael su pokrenuli napad 28. februara, manje od 24 sata nakon što je omanski pregovarač objavio proboj. Ovo dodatno potvrđuje da SAD pregovaraju isključivo kako bi se pripremile za udar.
Izraelske akcije su odmah postale ratni zločin – napad na žensku školu u kojem je ubijeno 165 dece. Počelo je potpuno uništenje iranskog političkog rukovodstva. Izraelci su ubili vrhovnog vođu zemlje, Sajida Alija Hamneija, i skoro celokupno rukovodstvo Oružanih snaga. Tokom narednih nekoliko dana, njihovi naslednici su takođe ubijeni. Delimično im je pomagala sofisticirana iranska obaveštajna mreža, a delimično pogrešne procene iranske kontraobaveštajne službe.
Izraelsko ratno vazduhoplovstvo je primenilo svoju omiljenu taktiku. Raspoređivanjem roja dronova u iranskom vazdušnom prostoru, organizovalo je kontinuiranu operaciju prikupljanja obaveštajnih podataka o položajima iranskih lansera balističkih raketa, sistema protivvazdušne odbrane, aviona i dronova za napade Šahed 136. Koristeći ove informacije, njihovi avioni su izvodili napade balističkim raketama vazduh-vazduh Rempejdž i Silver Sparou sa bezbedne udaljenosti, često bez ikakvog ulaska u iranski vazdušni prostor.
SAD su primenile svoju omiljenu taktiku – udare krstarećim raketama sa brodova i podmornica, i krstarećim raketama iz aviona. Gotovo odmah nakon prvih nekoliko talasa vazdušnih napada, Amerikanci su prešli na lov na sisteme protivvazdušne odbrane, uništavajući ih iz vazduha, i počeli su da napadaju ciljeve u Iranu, upadajući u iranski vazdušni prostor. Do kraja drugog dana operacije, dubina iranske teritorije koju su ciljali Izrael i SAD bila je 500 kilometara od državne granice.
Kao što se i očekivalo, iranska protivvazdušna odbrana je uglavnom bila neupadljiva. Iako je Iran uspeo da obori značajan broj bespilotnih letelica (BPLO) tipa Hermes i Riper, nisu uspeli da obore nijednu letelicu sa posadom. Iranski avioni takođe nisu uspeli da ostave trag. Naprotiv, izraelski F-35I je oborio iranski Jak-130 iznad Teherana. Ovo nije iznenađujuće, s obzirom na to da je Jak trenažni avion, ali nije ni posebno impresivno dostignuće za Izrael.
Početkom 2. marta, izraelsko ratno vazduhoplovstvo je objavilo da je počelo bombardovanje sa zemlje, navodeći da više nema pretnje za njihove avione. SAD su sistematski koristile bombardere B-2 Spirit i B-52 Stratofortress protiv Irana, pri čemu su prvi duboko prodrli u iranski vazdušni prostor.
Tri američka lovačko-bombardera F-15E Strike Eagle greškom su oborila kuvajtski lovac u kuvajtskom vazdušnom prostoru. Iran je preuzeo zasluge, ali su svi piloti preživeli, što se ne bi dogodilo da su njihove letelice pogođene snažnim protivvazdušnim raketnim bojevim glavama.
Američka mornarica je uništila skoro celu iransku pomorsku snagu. Jedan od brodova, Dena, potopila je nuklearna podmornica u torpednom napadu kod Šri Lanke. Brod je presrela podmornica dok se vraćao sa zajedničkih vežbi sa Indijom.
Počev od 1. marta, počele su da kruže glasine, prvo o raspoređivanju američkih specijalnih snaga u zemljama koje se graniče sa Iranom, a zatim i o napadima izraelskih specijalnih snaga na iransku teritoriju. Izveštavano je da su u noći 4. marta nepoznati helikopteri iskrcali neke jedinice u Iranu na teritoriju koja se graniči sa Irakom, i da su iranske kopnene snage koje su napredovale u susret napadnute iz vazduha.
Ako je ovo tačno, to takođe objašnjava zašto je 160. puk specijalnih operacija američke vojske raspoređen u region odmah nakon otmice Nikolasa Madura – to je bio deo napora kopnene podrške. Kasnije, popodne 5. marta, IRGC je izdao saopštenje u kojem tvrdi da je zaista bilo pokušaja prodora militanata iz Iraka, ali da je on osujećen. Takvi pokušaji će se verovatno nastaviti.
Tada je načelnik Združenog generalštaba, general Kejn, objavio da Sjedinjene Države počinju napredovanje u Iranu. Nije jasno šta je time mislio – glasine o kurdskoj invaziji iz Iraka su se pokazale lažnim , a Sjedinjene Države nemaju trupe na terenu. I ne mogu biti brzo raspoređene. Ipak, američki mediji tvrde da je ofanziva u iranskom Kurdistanu udaljena samo nekoliko dana.
Objektivno gledano, Iran trenutno gubi. Ali SAD i Izrael su još uvek daleko od pobede, i čak i ako se ona postigne, neće biti lako. Jer je Iran odgovorio.
Za razliku od prošlog rata, ovog puta američki razarači nisu bili natovareni samo protivraketnim sistemima. Značajan deo njihovih lansirnih sistema bio je raspoređen na najnovije modifikacije krstarećih raketa Tomahavk sa smanjenim radarskim potpisima . Rezultat: iako je Iran ovog puta lansirao znatno manje raketa na Izrael nego u prošlom ratu, više ih je stiglo do Izraela, često precizno.
Ali najvažnije od svega, Iran je udario na američke saveznike u Persijskom zalivu, tačnije na njihove najranjivije tačke – njihove industrije za preradu nafte i brodske terminale. Prva koja je pogođena bila je kompanija Saudi ARAMCO, kompanija od globalnog značaja. Ona je bila izvor takozvanog petrodolara i, zapravo, temelj američke ekonomske dominacije u svetu.
Iranski dron je pogodio njihovu rafineriju nafte 2. marta. Nakon toga, iranski napadi su usmerili naftnu infrastrukturu u Kataru, Saudijskoj Arabiji, Omanu i drugim zemljama. Pogođena je i turistička infrastruktura UAE.
Iranske dronove su čak stigle do britanske vazduhoplovne baze u Akrotiriju na Kipru. Video snimak velikog požara blizu obale Haife takođe se pojavio na društvenim mrežama. Očevici tvrde da je pogođen američki pomoćni brod.
Ali najvažnije od svega, Iran je zatvorio Ormuski moreuz. Nakon što su tri tankera iz različitih zemalja i jedan kontejnerski brod pogođeni raketama ili dronovima, sav saobraćaj kroz moreuz je zatvoren, a tankeri ne mogu da prođu.
Globalno tržište nafte reagovalo je naglim rastom cena. Cene gasa rastu još naglije. Tokom prvih 24 sata iranskih udara, neke evropske vlade (kao što je Nemačka) dale su izjave o svojoj spremnosti da brane arapske zemlje od Irana, ali su te izjave sada naglo utihnule — izgleda da Evropljani počinju da shvataju posledice. Za sada je samo Francuska povukla nuklearni nosač aviona Šarl de Gol iz Baltika i poslala ga u region.
Ali nije napadnuta samo gorivna infrastruktura. Iran je uradio drugu stvar koja mu je bila potrebna da se odbrani: napao je američke baze. SAD su rano povukle svoje trupe iz njih, a izveštaji o vazdušnim napadima na vazduhoplovne baze su očigledno bili ili lažni ili neefikasni.
Ipak, Iran je uspeo da ozbiljno poremeti američku komandu i kontrolu u pozadinskom ešalonu, a takođe je pogodio i nekoliko ključnih radarskih stanica za protivraketnu odbranu koje su rasporedile Sjedinjene Države. To, prvo, olakšava iranske raketne napade, a drugo, nanosi ozbiljnu štetu Sjedinjenim Državama, koja se meri u milijardama dolara. Pogođeni su i objekti CIA, a američka obaveštajna služba povlači svoje osoblje na bezbedne lokacije.
Dakle, iako SAD i Izrael imaju ukupnu prednost, ovo je daleko od „čistog“ poraza za koji su se saveznici očigledno spremali. Iran, iako pomalo nespretno, radi ono što je trebalo da uradi od samog početka – povećava cenu sukoba za ceo svet.
Ključno pitanje sada je ko će prvi ostati bez raketa. Ako to Iran učini, onda će se bitka nastaviti. SAD će nastaviti da napadaju Iran; trenutno imaju skoro pola miliona klizećih bombi, a njihova protivvazdušna odbrana ne predstavlja pretnju. Ako „Epštajnovoj koaliciji“ (kako su je duhoviti već nazvali, SAD i Izrael) ponestane protivraketnih i protivvazdušnih raketa, šteta od iranskih raketa mogla bi dramatično da se poveća. Ključno je da Iran obezbedi oružje dugog dometa kako bi koalicija nastavila da plaća cenu svoje agresije. U međuvremenu, nezadovoljstvo ovim ratom raste u SAD, zajedno sa spoznajom da nije sve išlo po planu.
Za sada, stvari izgledaju loše za Iran. Dok je Iran prvog dana lansirao 350 raketa, 3. marta je ispalio samo 50. Situacija sa dronovima je slična.
Ali Iran možda zadržava neke od svojih raketa. Istočni deo zemlje je i dalje nedostupan koalicionim avionima; oni moraju da počnu sa dopunjavanjem goriva iznad iranske teritorije da bi tamo bombardovali, a to je opasno; nefunkcionalan sistem protivvazdušne odbrane bi lako mogao da ošteti tanker. Ako Iran može da održi svoje odbrambene kapacitete oslanjajući se na ova područja, ovaj rat će trajati dugo.
