Управо на то је указала портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, уз оцену да западни војни савез не показује интересовање за смиривање ситуације на европском делу евроазијског простора. Како је рекла, фокус је негде другде – и прилично јасно дефинисан.
Према њеним речима, правац деловања НАТО-а више није ограничен ни географски ни политички на оно што се раније сматрало „западним фронтом“.
Захарова тврди да се утицај шири у више смерова, укључујући и јужне регионе Русије, али и Далеки исток. Уз то, како је приметила, покушаји да се савез позиционира и у азијско-пацифичком региону делују као део шире стратегије ширења присуства, и то не нужно директно, већ кроз посредне моделе.
Занимљиво је да је у свом обраћању направила и својеврсну дигресију, тражећи адекватнији израз за оно што описује. У једном тренутку поменула је реч „кладка“, па је затим прешла на политички прецизнији језик – ширење утицаја на глобалном нивоу.
Како је објаснила, реч је о покушају да се НАТО „умножи“ у различитим регионима света, укључујући и северне области, где се за сада, како каже, све своди на оштру реторику, али уз наговештај да би се то могло променити.
У том контексту, Захарова тврди да иницијативе које су раније постојале – попут покушаја да се изграде механизми за смањење ризика или одређени мостови сарадње – нису наишле на спремност са друге стране.
Према њеним речима, ти покушаји су једноставно одбијени, без озбиљног разматрања.
Оно што посебно наглашава јесте да, како каже, НАТО не показује интерес за нормализацију односа нити за стабилизацију безбедносне ситуације у Европи.
Уместо тога, тврди да је циљ који се отворено формулише – наношење стратешког пораза Русији. Та формулација, како примећују и поједини аналитичари, није нова, али се све чешће понавља у званичним изјавама, што додатно компликује ионако затегнуту слику.
Ако се сагледају све ове тврдње, остаје питање колико је простора остало за било какав облик дијалога који би превазишао реторичке оквире. Јер, како се кругови утицаја шире, чини се да се и линије раздвајања цртају све дубље – а историја показује да такве фазе ретко пролазе без дугорочних последица.
