Pročitaj mi članak
Омер Карабег: Наши саговорници су Вук Драшковић, председник Српског покрета обнове, и Адем Демаћи, истакнути борац за Велику Албанију.
Господине Демаћи, ви сте ових дана изјавили да недавни бриселски сусрет приштинског премијера Хашима Тачија и српског премијера Ивице Дачића представља почетак нове епохе у односима на Балкану. Зашто тај сусрет сматрате толико значајним?
Адем Демаћи: Наши пријатељи, Европљани и Американци, успели су да убеде Владу у Београду да мора разговарати са онима који су на власти на Космету. Друге нема. Ако будемо одуговлачили, губимо и ми и Србија и наши пријатељи, јер се они не могу нама бавити цео век. Мислим да је ово прекретница и први корак, врло важан. Цео један век ми имамо проблема са властима у Београду, али нисмо направили грешку да окривимо читав српски народ. Ми смо се увек борили против оних који су били на власти у Србији. То је нама помогло да изађемо из овог сукоба са мање проблема, док београдска страна још увек говори да нас никада неће признати.
Дају себи за право да то говоре и у име будућих влада и будућих генерација. Не признати албанску државу на Космету значи не признати стварност, зажмурети на читаву ову ситуацију. Међутим, албанска држава на Космету и Србија су две државе које имају исти интерес да иду у Европу. Нећемо моћи да заборавимо све оно што се десило, али треба да схватимо да смо комшије, а комшије не можемо бирати. Ви не можете више о нама да одлучујете. Ред је да отворимо комшијски процес, јер свако одуговлачење је губитак и за нас и за вас.
Вук Драшковић: Кад је реч о сусрету Дачић-Тачи, био бих резервисан и опрезан. Премијери Србије и албанске државе на Космету срели су се у Бриселу и руковали, али не верујем да би било тог сусрета и руковања да није било притиска из Брисела и Вашингтона. То руковање ми на неки начин делује као изнуђено, под притиском, или као да су се руковали стиснутих песница. Када се човек са човеком рукује, онда нема стиснутих песница. Онда је то отворена рука, од срца, искрено.
Омер Карабег: Шта је данас главна препрека успостављању добросуседских односа између Приштине и Београда?
Адем Демаћи: Мислим да је главна препрека то што су у Србији још увек су на власти они који су учествовали у рату. То су људи који више мисле на своју власт него на интерес српског народа. Није био српски национални интерес да се почну сви ти ратови, нити да се угњетавају мали народи зарад интереса неког сталежа, неке класе. Али то се десило и, на несрећу, опет се у Србији око власти мотају сви ти људи који су направили читав дар-мар који се зове рат и крвопролиће.
Ево, недавно је господин Николић славио победу српске војске у Кумановској бици, а ми знамо каква је то била битка и за шта су се српски војници борили. Није то била борба против Турака, него против Албанаца. То је био покушај Грка и Срба да распарчају нашу територију и нацију и да их заувек униште.
Вук Драшковић: Веома поштујем господина Демаћија, али можда му се омакло када је малочас говорио о Кумановској бици, па је изговорио неке речи са којима се вероватно ни он не би сложио, када би мало боље размислио. На почетку 20. века први устанак са циљем прогона Турака нису подигли Срби, него Албанци. Мислим да се са неким његовим тезама о карактеру Првог балканског рата не би сложиле ни ондашње албанске вође, међу којима бих поменуо, рецимо, Ису Бољетинца. Али оставимо то. Било је што је било.
Ја ћу сада бити врло директан и казати ово. Да сам то што нисам, да представљам Србију, без икаквог устручавања бих отишао у Приштину и срео се с мојим драгим пријатељем Адемом Демаћијем, с председникомприштинске владе, с председником такозване државе Косова, с председником шиптарског парламента, са свима који представљају Шиптаре на Космету и рекао:
„Људи, браћо, молим вас да не припишете ни српском народу, ни нашој историји, ни нашој традицији оне ужасе, оне злочине, оне хладњаче којима су, тобоже у име српског народа, а на његову историјску срамоту, превозили Албанце и бацали их мртве у језера и реке Србије, закопавали их на полицијским полигонима у Београду“. Ово бих рекао без икаквих услова. Њима бих препустио да се према својој савести одреде према Жутој кући и злочинима који су неки Албанци чинили над Србима.
Добро познајем Албанце. Међу њима имам много драгих пријатеља. Знам да су веома поштени и веома добри људи и знам да би на овакву људску поруку одговорили људски. Не бих лагао народ Србије да нам Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација гарантује некакав суверенитет над Косметом. То није тачно. Управо та резолуција наложила је Србији, а Србија то прихватила и потписала, да се као држава са свим својим органима и институцијама повуче са целе територије Косова и Метохије. Та резолуција је гарантовала Албанцима право на самоопредељење. Они су то право искористили и 2008. прогласили независност.
Србија је ставила приговор Међународном суду правде, који је пресудио да тим проглашењем није прекршена ни Резолуција 1244, ни међународно право. Рекао бих грађанима Србије да нам је албанска држава на Космету није само сусед него и више од тога – најважнији и најспецијалнији сусед, због свега онога што Космет значи Србима у епском, митском и историјском смислу. Рекао бих им да с тим Косметом морамо одржавати најбоље могуће и свестране односе, без икакве обавезе формалног признавања и слања амбасадора Србије у Приштину или амбасадора албанске државе на Космету у Београд.
Адем Демаћи: Мислим да је могућност да албанска држава на Космету буде специјални сусед Србије пропуштена. То није било прихваћено, када сам фебруара 1992. године дошао у Београд и имао сусрет са гледаоцима ТВ Београд. Био сам једно 100 минута гост те емисије. То је била последња шанса да Србија успостави специјалне односе са Шиптарима на Космету. Предложио сам: „Дајте да се споразумемо. Ви нисте донели Космет када сте дошли преко Карпата, него сте га овде нашли. Имате право да волите Космет, нама то не смета, али та територија је првенствено албанска и оних који су ту живели и који су спремни да живе заједно са нама“.
Та понуда је грубо одбијена. Одговор је стигао после неколико година – рат, крвопролиће и покушај истребљења и истеривања Албанца са Космета. Значи, најгори одговор. Радујем се, господине Драшковићу, да сте ви први од истакнутих српских политичара који има снаге, а то је ваша величина, да увиди да је тај пут био погрешан. Дајте да оставимо те митове и приче и да водимо политику која ће бити у интересу оба народа, а не у интересу гарнитура које су на власти.
То кажем Вуку и другим мојим пријатељима који мисле као Вук, а има их још у Србији, као што су Лазар Стојановић, Латинка Перовић и други. И Милош Минић је био на страни правде и истине. Сви ви сте прави Срби. Ви штитите интересе српског народа, а не они који га хушкају на непријатељство, на мржњу и наставак кризе.
Вук Драшковић: Надам се да долазе дани када ће Србија добити водство које ће да преузме одговорност за будућност, када ћемо имати лидере који се неће руководити расположењем већине која је изманипулисана и обманута. Нама су потребни лидери као што је Де Гол, који је на судбинском раскршћу повео Француску, као што је Кемал-паша, који је у тренутку, када је Турској претило нестајање, одлучио да спроведе оно због чега га је 90 одсто Турака проклињало – укинуо је арапски и увео турски, увео латиницу, отерао хоџе и имаме у џамије и није им дозволио да се мешају у државне послове. Али, веома брзо та иста већина прогласила га је оцем Турака и дала му име Ататурк.
Омер Карабег: Да ли у прошлости, поред силног непријатељства, постоји и нешто што спаја Србе и Албанце, што би могло да буде основа историјског помирења?
Адем Демаћи: Тешко може да се нађе нешто што нас спаја, јер смо све време, од када су Срби почели да надиру овамо, доживљавали само зло од српских режима. Тај косметски циклус јесте сјајан, али је и отрован. Још увек тај отров и та психоза држе један део српског народа и подстичу мржњу. Немојмо да ствари улепшавамо, треба им дати право име.
Албанци су све време били угњетавани и због тога су били против српских режима. Знам да смо и ми овде имали много Срба који су штитили Албанце и крили их по својим кућама, али ипак нису могли да спрече огроман погром који је вршен над Албанцима. Нама је чињена велика неправда од 1912. на овамо, а ми смо дигли устанак против Турске, док су Србија, Црна Гора, Грчка, Румунија и Бугарска припремале тајни пакт да не дозволе да се формира прва слободна албанска територија.
Омер Карабег: Господине Драшковићу, постоји ли нешто што спаја Србе и Албанце ?
Вук Драшковић: Наравно. Вековима заједно живимо на истој земљи, једни поред других, много је мешовитих бракова и пријатељстава. Мислим да је много више тога што нас спаја него што нас раздваја. Драги Адеме, знам колики је твој углед међу косметским Албанцима, па те молим да помогнеш у подизању моста великога помирења између Срба и Албанаца на Космету. Албанаца је данас на Космету близу два милиона, а Срба једва нешто преко сто хиљада – и јужно и северно од Ибра. Ово је прилика да албански народ и његови представници покажу своје чојство, да учине све да заштите српску мањину.
Адем Демаћи: Не морате, господине Вуче, да ме молите. Ја сам о томе говорио још пре него што смо се ослободили Србије и имао сам мало проблема са екстремистима. Иначе, што се тиче положаја Срба на Космету, ви сигурно знате да Ахтисаријев план за њих предвиђа таква права каква нема ниједна мањина у свету. Где сте видели да је језик мањине, која броји 7-8 посто од укупног становништва, равноправан језику већинске нације на читавој територији државе?
Ми у нашем уставу имамо одредбу да, ако 10 српских посланика од 15, колико је Србима гарантовано места у парламенту, одбије неки закон, тај закон не може бити усвојен. Где то има?
А погледајте шта се збива са нашим земљацима у Србији – у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. Они су угњетени и обесправљени. Када за њих тражимо иста права која смо дали Србима на Космету, српска влада нам одговара: „То је наша ствар“. Господине Вуче, не брините ви за српску мањину на Космету. Док овде буде Адема, а верујте да их је пуно, ниједном припаднику српског народа неће ништа фалити.
И после треба живети у истом граду са Вуком Драшковићем и не пропасти од срамоте у земљу.
(Данас)
