Снимци Александра Вучића из кафане, а затим и са обиласка југоистока Србије, на којем је пред камерама затражио ракију и попио је наискап, отворили су питање да ли је реч о приватном опуштању, политичкој представи или понашању недоличном председнику државе. Проф. др Мила Алечковић наглашава да Вучића није лично прегледала, али сматра да струка има право и обавезу да говори о јавно видљивом обрасцу понашања човека који одлучује о судбини државе.

Низ снимака на којима председник Србије Александар Вучић у јавности пије алкохол, пева у кафани и затим изговара политичке поруке постао је повод за разговор са клиничким психологом и антрополошким психијатром проф. др Милом Алечковић. У уводном снимку види се како Вучић одбија воду и тражи „једну ракију, шљиву најобичнију“, што су забележили и медији током његове посете Бабушници 1. августа 2026. године. Неколико часова раније друштвеним мрежама кружили су снимци на којима председник, засуканих рукава, седи у кафани, пева и говори пред укљученим камерама.

Дејан Петар Златановић је зато питао Милу Алечковић како тумачити то што Вучић, према утиску дела јавности, више и не настоји да сакрије да наступа припит. Њен одговор започео је управо речима да је израз „не крије“ суштина читавог случаја.

Алечковићева је одмах изнела важну ограду: Вучића није лично прегледала, није са њим разговарала лицем у лице и зато њене речи нису резултат непосредног клиничког прегледа. Она, међутим, тврди да је понашање објективна и видљива категорија и да стручњак може да анализира оно што јавна личност свакодневно показује пред милионима људи. Према њеном становишту, положај председника државе укида могућност да се сваки поступак прогласи искључиво приватном ствари.

„Наша је обавеза да укажемо народу ако таква личност није здрава“, рекла је, објашњавајући да то види као деонтолошку и превентивну дужност струке.

Говорећи о свом ранијем тумачењу Вучићеве личности, Алечковићева је нагласила да га не сматра психотичним, односно „лудим“, како се та реч користи у свакодневном говору. Она га, међутим, сврстава у оно што назива „психопатском структуром личности“, додајући да је некада мислила да је реч само о једној црти, а да сада сматра да је посреди целокупна структура карактера. Такву структуру описала је недостатком или великим смањењем саосећања, кривице, стида, покајања и савести.

Додала је да су такве личности, према психоаналитичком тумачењу које користи, сурове према слабијима, а понизне пред онима које сматрају снажнијим од себе. Све су то стручне и политички веома тешке оцене Миле Алечковић, а не независно постављена дијагноза председника Србије.

Када алкохол не смирује, већ ослобађа агресију

Прелазећи на конкретне снимке, Алечковићева је објаснила да алкохол делује као дезинхибитор, односно да слаби унутрашње кочнице и самоконтролу. Код многих људи мала количина алкохола ослобађа успомене и осећања, па они постају приснији, сентименталнији или заплачу. Код личности са израженим агресивним и безосећајним цртама, тврди она, исти механизам може да ослободи оно што је већ присутно — претњу, бес, омаловажавање и потребу за доминацијом.

„За такве структуре личности алкохол није средство за смирење, него је гориво за агресију“, нагласила је. Управо зато је за њу важније оно што Вучић говори после пића него сама чињеница да је наручио ракију.

Професорка је била опрезна када је реч о количини попијеног алкохола, рекавши да не зна колико је Вучић пио и да не жели да улази у тумачење за које нема податке. Ипак, она тврди да се после сцене са пићем уочавају изразито агресивне реченице, истицање сопствене надмоћи и поруке у смислу: „Ја знам, они не знају; ја могу, они не могу.“

По њеном мишљењу, алкохол ту не производи агресију ни из чега, већ уклања кочнице које су је до тада задржавале. Због тога употребљава слику „горива“ које појачава вређање, понижавање и претње. Научна истраживања заиста показују да алкохол може да наруши расуђивање и самоконтролу и да у одређеним околностима повећа агресивност, али дејство није исто код сваког човека. (амерички Национални институт за злоупотребу алкохола и алкохолизам, метаанализа о алкохолу и агресији)

Алечковићева посебно раздваја право сваког човека да се приватно весели од понашања највишег државног представника пред телевизијским камерама. „Нико таквом човеку не забрањује да се забавља приватно“, рекла је, додајући да су песма, дружење и опуштање нормалан део живота.

Проблем настаје, сматра она, када председник позове новинаре и омогући да се његово весеље уживо преноси народу који стрепи због економске, политичке и националне кризе. Тада призор више није приватна кафанска сцена, већ намерно послата јавна порука: њему је лепо, он ужива и не дели немир људи којима управља. Алечковићева то тумачи као жељу за понижавањем грађана и показивањем да је власт недодирљива.

Тај раскорак је био нарочито упадљив јер су се снимци кафанског весеља појавили у време рушења српских кућа и мотела на Газиводама, у саставном делу Србије — Косову и Метохији, које је под окупацијом албанских сепаратистичких власти у Приштини. Управо зато је покрет „Крени–Промени“ снимак објавио уз ироничну поруку да је Вучић „изразито забринут због страдања српског народа“.

И Студенти у блокади су претходно осудили славље представника власти уз трубаче и гозбу док Срби на Газиводама остају без имовине. Алечковићева у интервјуу не анализира правне околности рушења, већ психолошку поруку таквог понашања: шеф државе јавно показује задовољство док грађани страхују од губитка земље, домова и егзистенције. По њој, управо то јавности шаље поруку надмоћи и равнодушности. (објава „Крени–Промени“)

Шта снимци показују, а шта не могу да докажу

Оно што је јавно забележено	Тумачење Миле Алечковић	Шта се не може утврдити само са снимка
Вучић у кафани пева, пије и говори пред камерама	Јавно показивање уживања и надмоћи	Тачна количина попијеног алкохола
Пред камерама одбија воду, тражи шљивовицу и пије је наискап	Алкохол као дезинхибитор понашања	Количина алкохола у крви и степен алкохолисаности
После пића користи борбену и претећу реторику	„Гориво за агресију“, вређање и понижавање	Клиничка дијагноза или зависност од алкохола

Потрага за узбуђењем и игра моћи

У другом делу разговора Алечковићева је понудила и неуропсихолошко објашњење сталне потраге за узбуђењем. Говорила је о стријатуму, делу можданог система награђивања, и о допаминским механизмима који учествују у тежњи ка новцу, моћи, сексу, забави и ризику. Навела је и „хипотезу уживања у страху“, према којој људи са израженим психопатским цртама могу стрес и физиолошко узбуђење да тумаче као пријатно искуство.

Постоје истраживања која повезују психопатске црте са измењеним одговором система награђивања и друкчијим доживљајем страха, али такви налази описују групне обрасце и не могу се аутоматски применити на једну јавну личност. Алечковићева их у интервјуу користи као теоријски оквир за тумачење Вучићевог јавног тражења узбуђења и непрестане политичке представе. (истраживање о стријатуму и систему награђивања, истраживање о „хипотези уживања у страху“)

Она је са истим обрасцем повезала и Вучићево непрестано одлагање одлуке о ванредним парламентарним изборима. Формуле „биће — неће бити“, „дам — не дам“ и „пуштам — не пуштам“ за њу су облик игре моћи у којој један човек задржава цело друштво у неизвесности. Подсетила је и на време пандемије, када су се забране и отварања смењивали, тврдећи да аутократска личност ужива у осећају да управља ритмом туђих живота. Док грађани чекају датум избора и стрепе од будућности, председник се пред камерама весели и показује да само он одређује када ће се нешто догодити. Алечковићева то назива „садистичким иживљавањем над читавим народом“ и види као важнији проблем од саме чашице алкохола.

Према њеном тумачењу, последња политичка реченица после пића поново се претвара у претњу и демонстрацију свемоћи. Она наглашава да би суза, сетна успомена или саосећање после чашице указивали на сасвим другачији правац дезинхибиције. У снимку који је видела, каже, није уочила такву врсту емотивности, већ наставак напада, надметања и поруке да председник све зна и све може

. „Када алкохол само пушта гориво за агресивност, онда вам је јасно о каквој структури је реч“, закључила је. Та оцена остаје њено стручно и јавно изречено мишљење засновано на снимцима, а не налаз добијен клиничким прегледом.

Зашто је понашање председника јавни, а не приватни проблем

На крају интервјуа Алечковићева је објаснила зашто сматра да психолози и психијатри не смеју да ћуте док се проблематично понашање моћника одвија пред очима јавности. Она је позвала колеге да делују превентивно, да грађанима објашњавају обрасце нездравог понашања и да не чекају смрт неког аутократе како би потом писали књиге о његовој патологији.

„Зар није боље да раније то кажемо, док су још живи, да евентуално спасемо нацију и народ, да се људи отрезне и престану да се боје?“, упитала је. Према њеним речима, сваки човек има право на личне слабости и патологију све док оне не одређују живот читавог друштва. „Људи који су на таквим положајима немају право“, била је њена завршна порука.

Око професионалног изношења психијатријских оцена о јавним личностима постоји озбиљан спор у самој струци. Америчко психијатријско удружење, на пример, својим такозваним Голдвотеровим правилом допушта стручњацима да говоре о општим психијатријским појавама, али сматра неетичним постављање професионалне дијагнозе особи која није непосредно прегледана и није дала сагласност.

Алечковићева заступа супротно становиште: када понашање носиоца огромне власти постане јавно, упорно и опасно по друштво, она јавну опомену види као дужност, а не као повреду етике.

За читаоца је зато важно да разликује три нивоа: оно што снимак несумњиво показује, стручно тумачење понашања и медицинску дијагнозу која захтева непосредан преглед. Управо у тој разлици лежи и најснажнији део интервјуа — није пресудно колико је чаша било на столу, већ какве поруке председник после њих шаље држави којом управља. (Голдвотерово правило Америчког психијатријског удружења)

Извор: Србин.инфо