Pročitaj mi članak
У окружењу без муниције, хране и подршке – потресна прича украјинских војника који су спас потражили на руској територији.
Рат је уувек, за све стране, највећа људска траума, а сукоб на истоку је посебно трауматичан за оне који учествују у рату којег никада нису желели. То се без двојбе односи и на бројне украјинске младе војнике. Није тајна да у појединим редовима, као што је Национална Гарда, учествују неки од најгорих актера, као што су припадници Десног Сектора.
Но, далеко већи број оних који учествују у операцијама на истоку земље су млади људи из централне и западне Украјине који су гурнути у пакао чију су магнитуду спознали тек нашавши се на терену. Није да се само суочавају са непријатељем, већ и с властитом савешћу, дилемом, размишљањима о томе да ли је друга страна заиста непријатељ?
Ово су људи који су до јуче живели у истој земљи, којима можда национална припадности уопште није играла никакву улогу у њиховим животима, животима под наизглед бескрајном експлоатацијом олигархијске класе подједнако корумпиране без обзира на националност.
Многима од њих је у ово време прошле године било незамисливо да ће се данас борити и гинути у Донбасу, на простору који је до сада прерастао локални сукоб и постао брутална позорница одмеравања снага далеко већих сила.
На западу земље јачају анти-ратни протести, становништво устаје против све агресивнијих мобилизација младића за рат, а приче с источног фронта појачавају тај отпор.
Јучерашња прича о украјинским војницима можда и најбоље описује ситуацију у којој су се нашли. Наиме, њих преко 400 оставило је сво оружје те прешло преко границе, у Русију, како би тамо потражило спас. Одлучити се за овакав потез могло се само на ивици очаја – немојмо заборавити како је овај рат, као и сваки други, пун непријатељске пропаганде.
Да би се војника „оспособило“ за сукоб нужно је другу страну демонизирати, приказати је нељудском претњом свему људском. Другим речима, ови украјински војници нису знали каква их судбина чека када пређу границу – хоће ли их стрељати? Вратити натраг голоруке да их побуњеници докрајче или их пак као дезертере вратити Кијеву где их чека можда подједнако окрутна казна?
Срећом по њих, то се није догодило. Каква ће им на крају бити судбина, тек ће се видети, али познато је како су они затражили азил у Русији.
Један од њихових команданата, Виталиј Дубињак, испричао је своју причу за новинску агенцију Итар-Тасс.
„Две недеље смо се борили без муниције и горива. Готово две недеље нисам могао нахранити своје људе. Понестало нам је и основних ствари. Људи су били више исцрпљени због очаја него због гранатирања“, прича Дубињак.
„Осим што су нам дали заповест да ‘издржимо’, Кијев нам није дао никакву потпору, а током последње недеље прекинули су сву комуникацију са нама. Једноставно су одустали од нас“, наводи.
Укупно 438 украјинских војника, од тога 164 припадника пограничних снага, у недељу по ноћи пуштено је да уђу на територију Русије, у регион Ростова. Тренутно се налазе у шаторима који су тамо подигнути.
„Како би спасили људе, команданти јединица донели су одлуку да се пређе граница са Русијом. Сву опрему и оружје смо оставили у Украјини. Главни циљ био је да се спасуе људи“, наставља Дубињак те истиче како је био зачуђен „готово братским“ третманом који је пружен његовим људима од стране руских колега.
„Они који су нам дали наредбе лажу да смо у рату са Русијом. Ни један Рус нас овде није чак ни ружно погледао. Они схватају да смо ми таоци ове тешке ситуације. За нас је организован медицински преглед. Помогли су рањенима, нахранили су нас . По први пут смо се истуширали у месец дана. Дали су нам и одећу „, рекао је.
Командант Дубињак прича како су његови људи прошли кроз „машину за млевење меса“ те како се не планирају враћати у рат. За власти у Кијеву има јасну поруку – „Нека се сами боре и нека своју децу шаљу у смрт“.
„Не знам како ћу погледати у очи мајкама ових момака који су погинули. Али једно знам – овај грађански рат се мора зауставити. Видио сам довољно суза локалног становништва и довољно патње мојих људи. Мучно ми је од тога. Најважније је сада да смо живи , а о свему другоме ћемо размишљати када се вратимо кући“, завршава командант Виталиј Дубињак.
Ова прича је дошла у фокус због чињенице да се ради о преко 400 војника, но оваквих прича има много. Дубињак је у праву, овај рат се мора завршити, а онима којима је до рата нека своју децу шаљу на фронт. Народ Украјине је због туђих политика претрпео превише и трпити ће још јако дуго и јако болно уколико заједно не устану против свих актера који њиховом патњом желе остварити властите циљеве, како у земљи, тако и ван ње.
Русија ће спашавати животе и избеглица и војника из Украјине
Русија ће спашавати животе украјинских избеглица и војника, који буду тражили уточиште на њеној територији, међутим биће проверавано да ли су војници можда починили ратне злочине, изјавио је заменик председника комитета Државне думе за одбрану Франц Клинцевич.
Нажалост, настала ситуација у Украјини назива се само једном синтагмом, грађанским ратом, а тај рат воде наша браћа Словени. И биће добро, ако бар неке животе будемо успели да спасемо“, рекао је Клинцевич.
По његовом мишљењу украјинска војска је деморализована, многи војници разумеју да су принуђени да се боре против својих грађана за нечије економске, политичке, трговачке и прљаве интересе.
(Адванце – Ф.Вуковић)
