У Бразилу су се милиони људи организовали путем интернета, делећи видео-снимке и ширећи мимове. У Србији су бициклима прелазили Европу и трчали ултрамаратоне како би се њихов глас чуо.
Оба покрета доспела су у жижу међународне јавности прошлог месеца, када су током предизборних кампања постала кључни део отпора ауторитарним тенденцијама. Међутим, она су истовремено пружила увид у много ширу појаву која се одвија широм света док покрети предвођени младима мењају политичке прилике у различитим земљама, пише Гардијан.
„Генерација З се буди и подиже глас“, изјавила је Ерика Ченовет, политиколошкиња са Харвардске школе Кенеди.
„Сасвим је јасно да је значајан део генерације З уморан од тога да пасивно посматра како их политички системи изневеравају.“
Истраживачи су документовали најмање 25 протеста широм света у којима је учествовала ова старосна група – коју углавном чине особе узраста од 14 до 29 година.
Од Бангладеша до Белгије, од Италије до Индије, чини се да је генерација З, која чини приближно трећину светске популације, коначно пронашла свој глас.
„Генерација З можда пролази кроз глобално политичко буђење“, написала је Ченовет у недавном есеју.
Разлози због којих млади излазе на улице веома су различити – од протеста против корупције и неравноправних услова у друштву до захтева за већим улагањима у образовање, приступачнијим становањем и конкретним мерама у борби против климатске кризе.
Многи од првих протеста који су привукли велику пажњу јавности избили су у Азији и Африци.
Године 2024. студенти у Даки, главном граду Бангладеша, доспели су на насловне стране светских медија након што су извели оно што је описано као прва успешна револуција у свету предвођена генерацијом З.
Протести су првобитно избили због закона о систему квота, али су се веома брзо претворили у шири израз незадовољства све ауторитарнијом владавином премијерке Шеик Хасине.
Два месеца касније, Хасина је поднела оставку и хеликоптером побегла из земље, након што су је, како је известила агенција Асошијетед прес (АП), „млади демонстранти приморали да оде са власти“.
Две године касније и 4.000 миља даље, студенти су предводили још једну револуцију, овог пута у Србији, супротстављајући се влади која је постепено појачавала контролу над медијима и попуњавала државне институције страначки лојалним кадровима.
Крајем прошлог месеца, студентски покрет у Србији прешао је пут од уличних протеста до центара политичке моћи, пошто је на изборима свргнуо Александра Вучића, чиме је окончана четрнаестогодишња владавина његове странке.
Студенти и млади већ дуго предводе борбу за промене, написали су недавно аналитичари Кејт Далер и Себастијан Дитген, подсећајући на амерички покрет за грађанска права и Арапско пролеће из 2011. године.
„Оно што је јединствено у садашњем покрету јесте инфраструктура мобилизације – ТикТок и платформа X појачавају и убрзавају ширење незадовољства; Дисцорд сервери и групни четови омогућавају децентрализовано планирање; виртуелне приватне мреже (ВПН) и умножени садржаји помажу организаторима да заобиђу блокаде интернета“, навели су они.
Управо је та снажна комбинација – младих људи на улицама и друштвених мрежа – помогла да се Луиз Инасио Лула да Силва врати на политичку сцену и победи на председничким изборима у Бразилу прошлог месеца.
Након тешког пораза у првом кругу од десничарског сенатора Флавија Болсонара, на политичкој левици у земљи завладало је разочарање.
Све се променило када су студенти Федералног универзитета Флуминенсе организовали марш подршке Лули, што је покренуло талас сличних акција широм земље.
Убрзо након тога, посланик у Конгресу и Лулин савезник Андре Жанонес (42) покренуо је WхатсАпп канал под називом „Лулина армија“, који је привукао милионе људи спремних да помогну у ширењу садржаја подршке Лули на друштвеним мрежама.
У ноћи своје изборне победе, Лула је препознао њихову снагу.
„Желим да захвалим младим људима Бразила на несебичности и подршци коју су показали изласком на улице у одбрану демократије“, рекао је Лула.
Неки политичари су од самог почетка настојали да укључе генерацију З у своје кампање.
У САД, кампања Зохрана Мамданија за градоначелника Њујорка комбиновала је вешто коришћење друштвених мрежа са армијом од око 50.000 волонтера, међу којима су млади имали централну улогу.
Њујорк тајмс је написао да је „волонтирање у Мамданијевој кампањи постало својеврсна утеха“ за младе Њујорчане јер кампања није била само питање „политичке мобилизације већ и дружења и повезивања“.
То је указивало на шири глобални контекст у којем је одрастала генерација З – свет обележен сукобима попут рата између Израела и Газе, све интензивнијом климатском кризом и порастом национализма, док се истовремено урушавају правила која су обликовала међународни поредак још од Другог светског рата.
Последњих недеља протести предвођени младима почели су да захватају Европу. У Француској средњошколци захтевају боље услове за рад док су у Шпанији млади подизали шаторе како би се изборили за приступачније становање.
У Немачкој је хиљаде људи изашло на улице протестујући због високих трошкова живота и захтевајући већа улагања у образовање, здравство и борбу против климатских промена. Покрет је организовала група која себе назива „Ген З регелт!“, што би се могло превести као „Генерација З преузима ствари у своје руке“.
Аналитичари су брзо указали на повезаност ових протеста.
„Разлози су различити, али свима је заједничка иста искра – урушавање друштвеног уговора“, изјавила је Аранча Гонзалез, деканка Париске школе за међународне односе, за италијански лист Коријере дела Сера.
„У Европи је уништена идеја да привредни развој доноси благостање и друштвену једнакост.“
Сличан осећај разочарања присутан је и у индијском покрету „Бубашваба“, који је започео као сатира на интернету, а временом прерастао у снажан покрет против ауторитарне владе Нарендре Модија.
Подстакнут друштвеним мрежама и утемељен на демократским идеалима, значај овог покрета постао је очигледан овог лета, када су протести предвођени његовим присталицама приморали министра образовања Индије да поднесе оставку.
Једнако је видљив и одговор индијских безбедносних снага на овај покрет, који подразумева масовна привођења, употребу сузавца и пребијање демонстраната палицама, односно дрвеним пендрецима. Власти су у октобру предузеле екстремне мере како би спречиле окупљање демонстраната у центру Делхија – блокирале су путеве и обуставиле приступ интернету и јавном превозу.
Ово је указало на још једну карактеристику протеста које предводе млади. Истраживања показују да се такви протести често суочавају са знатно већим степеном репресије упркос чињеници да њихови учесници нису склонији насиљу од учесника других протеста.
У Француској адвокати и организације за заштиту људских права наводе да је неколико тинејџера задобило повреде од полицијског оружја које подсећају на повреде из ратних подручја.
Након протеста у Бангладешу 2024. године, стручњаци Уједињених нација за људска права саопштили су да је убијено чак 1.400 људи, углавном од стране припадника безбедносних снага, док су хиљаде других задобиле тешке повреде, које су често трајно промениле њихове животе.
У недавној анализи, организација Цивицус, непрофитна организација која прати стање грађанских слобода широм света, навела је:
„Пошто доводе у питање расподелу економске и политичке моћи, протести које предводи генерација З готово увек наилазе на државно насиље.“
Организација је повезала насиље над младим демонстрантима са чињеницом да су њихови захтеви усмерени против система и институција чији се легитимитет дуго углавном подразумевао.
У Мароку је више од две хиљаде људи оптужено, а многи су добили оштре затворске казне након што је протестни покрет из 2025. године, познат под називом Ген З 212, покренуо кампању против државних званичника због корупције, запостављања јавних служби и недостатка могућности за младе.
Неколико недеља касније, у Мексику су протести предвођени младима, усмерени против корупције и криминала, прерасли у сукобе са полицијом, током којих је ухапшено неколико десетина људи.
Исходи ова два покрета показују да успешност протеста генерације З може значајно да варира. Ипак, темељи постављени током једног протеста понекад постају основа за настанак других.
У САД је велики део данашњег организовања младих обликован студентским покретом солидарности са Палестинцима, током којег је забележено на хиљаде хапшења, избацивања са факултета и суспензија студената. Многе образовне установе увеле су ограничења протеста, у оквиру ширег ограничавања академских слобода у универзитетским кампусима.
Студенти, међутим, нису одустали од борбе за промене.
Прошлог месеца, стотине студената у Северној Каролини марширале су по великој врућини до бирачких места, након што је њихов историјски црначки универзитет остао без бирачког места. Истовремено, хиљаде студената широм земље реаговале су на случај познат као „Цорнелл 7“ тако што су бојкотовале наставу, организовале протесте и покретале окупације универзитетских простора.
Како је приметила Ченовет са Харвардске школе Кенеди, талас недавних протеста које предводе млади могао би да означи почетак „дубоке генерацијске трансформације светских политичких односа“ – трансформације која би могла да буде способна да се супротстави глобалном тренду демократског назадовања.
На крају, међутим, како је недавно за агенцију Асошијетед прес рекао Билал Нарђиси, седамнаестогодишњи средњошколац из предграђа северно од Париза, експлозија омладинских покрета широм Европе указује на једну ширу истину која се већ дуго занемарује широм света.
„Око једне ствари се сви слажемо. Према младима се пречесто поступа као према деци, а њихов глас се недовољно чује“, рекао је он.
(Данас)
