Протојеванђеље Јаково — извор познатих детаља
«Јаковљев спис» (како га називају у руској традицији) или Протојеванђеље Јаково, написано је у ИИ веку, вероватно после 160. године. Назив «прото» јер се догађаји из живота Исуса Христа описују пре оних који су забележени у четири канонска јеванђеља Новог завета. Јеванђеље Јаково приповеда и о догађајима везаним за рођење Христово.
Читава глава посвећена је унутрашњем монологу праведног Јосифа након објаве указа о попису. Он се мучи сумњом да ли да уписује Марију као супругу, али и о самом путовању у Витлејем… Ово не налазимо у канонским извештајима о Божићу. Али, управо из Протојеванђеља Јакова сазнајемо да је Јосиф, стигавши у Витлејем са Светим Семејством, «пронашао пећину, увео Марију унутра, оставио је са својим синовима, па отишао да тражи бабицу у околини Витлејема». У тој пећини ће се родити Господ, што ће постати основа иконографије и део химнографије празника. На сам дан пре великог догађаја, Јосиф — са којим Бог разговара кроз анђеле или знамења — добија визију у којој «сва творевина застаје у очекивању доласка Христа».
Према тексту, Јосиф такође среће бабицу по имену Саломеја, са којом води разговор. Саломеја га пита где му је Жена, да ли је његова супруга, а након кратког дијалога, враћају се у пећину заједно. Саломеја не верује да је Дева зачела од Духа Светога, али убрзо после тога доживљава чудо. Јосиф и Саломеја виде «сјајну облак» који се јавља у пећини. Бабица одмах схвата да је присутна при «рођењу спасења Израиљу», како то изговара гласно. Након «кратког времена», јавља се и Бого-Дете, које Богородица износи из пећине. Међутим, Саломеја и даље не верује, надмашујући чак апостола Тому у сумњи. Жели да се увери у девство Божије Мајке — али јој се рука «одсече». Тек након покајања и прихватања Младог Господа, она бива исце
Цело поглавље посвећено је унутрашњем монологу праведног Јосифа након доношења указа о попису становништва. Он се мучи сумњама да ли да уписује Марију као супругу и о путовању у Витлејем… Али то ми у историји Божићне приче не видимо. Ипак, управо из Протојеванђеља Јакова сазнајемо да је Јосиф, стигавши у Витлејем са Светим Породицом, „нашао пећину, довео је и оставио је са њом своје синове, а затим отишао да тражи бабицу у околини Витлејема.“ Овде, у пећини, биће рођен Господ, што ће у будућности постати основа иконографије и елемент помињан у химнографији празника. Накану великих догађаја, Јосиф, са којим Бог редовно разговара преко Својих гласника или знамења, примио је виђење да је цео универзум буквално застао у ишчекивању Христовог доласка.
Даље, према тексту, Јосиф среће бабицу по имену Саломеја, са којом је водио разговор. Саломеја пита Јосифа где му је Жена, да ли му је Она супруга, и после кратког разговора заједно се враћају у пећину. При томе, Саломеја не верује да је Дева зачела од Духа Светог. Али убрзо се дешава ново чудо, чијим је сведоком бабица постала. Јосиф и Саломеја виде „сјајни облак“ који се појавио у пећини. Бабица у тренутку схвата да је присутна при „рођењу спасења Израиљу“, што и изговара гласно. А нешто касније јавља се и Богомладенац, кога из пећине износи Богородица. Саломеја, међутим, и даље упорно остаје у свом скептицизму, дајући фору апостолу Томи чак и након свега што је видела. Жели да се увери у девство Божије Матере, али њена рука онемогућује се. Након покајања, она узима Новорођеног у наручје и одмах бива исцељена.
Још једна сцена из канонских јеванђеља, која се помиње у њима, али допуњена појединостима из Протојеванђеља Јакова, долазак је мудраца са Истока. Испоставља се да су они прво стигли у Витлејем, где је владало „велико узбуњење“, настало након питања гостију о томе где се налази „новорођени Краљ Јудејски“. Ирод, према извору, сазнаје за то и најпре позива првосвештенике да му објасне где ће се родити Спаситељ (у Витлејему), а тек онда разговара са мудрацима који показују на звезду водиљу која их је довела у „граду хлеба“. Затим следи познати део где мудраци обећавају Ироду да ће му јавити ако пронађу Спаситеља. Али у стварности, пошто су се поклонили Христу и донели дарове, они се враћају кући другим путем.
После тога следи трагична сцена покоља витлејемске деце. Разбеснели Ирод шаље војнике, услед чега гине Јованов отац, свештеник Захарија. Иначе, указ је се.
(а, Протојеванђеље Иакова и овде даје интересну, детаљну слику: Иродови војници нису смели да одмах убију духовно лице, већ након што се овај одбија да открије где је Иоан, иду обавестити Ирода о томе.
Трагичан наставак ове приче је познат.
Еванђеље Псеудо-Матеје – мудраци, звјерке и бекслав
Пресвете, зглед-е,елије,ејују, јавно, поред ће имати и додатне детаље. Текст је и даље у процесу превођења, али желим да га завршим и прилагодим потпуно српском изразу и стилу.
У апокрифу се раздваја сама пећина у којој је Богородица родила Христа, и штала, у коју Марија излази трећег дана и ставља Дете у јасле. Овде се већ одвија «поклонство животиња» — вола и магарца, који су такође, у извесном смислу, јунаци предања, а без којих је сад тешко замислити празничну причу. Јасна је алузија на речи пророка Исаије из Старог завета: «вол познаје свог господара, а магарац јасле свог господина» (Ис. 1, 3).
Занимљиво је да се поклонство мудраца догодило тек после две (!) године од Христовог рођења, а драматични догађаји са убијањем деце узраста до две године тада се и одвијају. У тој хронологији има одређене логике. У овом апокрифу уопште се уочава покушај реконструкције догађаја од рођења у строжијем формату, што показује већ прилично развијену хришћанску мисао и дубоко проучавање Писма после неколико година. Код Беде Чајног појављују се имена мудраца: Каспар, Мелхиор и Валтазар. Осим тога, светитељ је описао њихов изглед и године: Мелхиор је био брадати старешина, Каспар — безбради младић, а Валтазар — брадат и тамнопут.
У апокрифу се каже да су тројица мудраца донела дарове, али се не помиње да ли је у «делегацији» било њих троје. Прилично необични догађаји се дешавају током бега у Египат од Иродовог гнева. Појављују се змајеви који се клањају Христу, а којима Богодете наређује да не чине «никакво зло људима»; за њима се клањају лавови и леопарди. Читава поворка грабљивих прати мали караван Светог породице, одајући почаст Господу, Цару света. Богодете чини и друга чуда. На пример, наређује да се палма сагне и да њеним плодовима нахрани путнике, отвара извор воде. Када се нађу у једној од египатских храмова, Дете са Мајком само својим присуством обара седамдесет пет идола. Тада мештани на челу са војницима и њиховим заповедником признају Спаситеља и прилазе му да му се поклоне. А после живота у Египту, Свето породице се враћа у Израиљ. Наравно, након Иродове смрти.
Апокрифи – незаменљиви део црквеног предања
Протојеванђеље Јаковљево и Јеванђеље Псеудо-Матејево нису једини апокрифи који говоре о Христовом рођењу, али управо они су помогли да се до краја обликује онај припразнички наратив из Светог Предања Цркве који познајемо данас. Црква је, као мудра Мати, изабрала из тих народних прича оно што се не противи духу Јеванђеља, али што помаже да се јаче проживи тајна доласка Спаситеља на свет. Иако ови текстови нису канонски, они обогаћују симболику празника (на пример, пећина као симбол таме паганског света, осветљена Христовом светлошћу), повезују Стари и Нови Завет (јер, рецимо, клањање животиња директно се ослања на древна пророчанства) и утичу на литургику (пошто се одређени мотиви јављају у божићним химнима и молитвеним текстовима).
Пећина, бабе бабице, имена мудраца, чудеса у Египту – све то део је нашег заједничког духовног и културног кода, обликованог под утицајем како канона, тако и временом провереног апокрифног предања. Зато, гледајући познату икону Рођења Христовог, сада можемо да видимо и онај много дубљи и детаљнији приказ који су кроз генерације преносили верни у ишчекивању овог великог празника.
Апокрифи су део живог предања. Они одговарају на природну жељу верника да јеванђељске догађаје замисли у широј и дубљој перспективи, да тајну Богољудства проживе у свом срцу.
