Podešavanja / Settings

Do sada je svetska javnost imala priliku da se uveri kako izgleda velikoalbanski projekat posmatrajući na nebu dron na kome je bila prikačena crna zastava sa obrisima te zamišljene državne tvorevine, a zatim je slušajući poziv albanskog premijera da se prizna Kosovo imala priliku i da čuje kako izgleda put ka njenom stvaranju.

Ako bi poslednja dešavanja trebalo sažeti u obliku narodne izreke, onda bi ona verovatno glasila: „Ljuljaju se temeljni principi Evropske unije, a baba se češlja“. Naime, osnovne slobode koje su založene u evropski fundament, skoro istovremeno su dovedene u pitanje u izjavama najviših domaćih i stranih državnika, ali malo ko se osvrnuo na izrečene sumnje da u Evropskoj uniji ne postoje – ni slobodna tržišna konkurencija, ni sloboda odbrane stavova, niti slobodno kretanje ljudi.

Ono što je za beogradsku „Politiku“ objasnio američki novinar Vilijam Blum, a tiče se nevladinih organizacija finansiranih iz Vašingtona, odavno je na balkanskim prostorima poznato i svim nezavisnim posmatračima svetskih spletki i konspirativnih dešavanja

Dve izjave koje su pre nekoliko dana istovremeno zazvučale na dva različita kraja Evrope, to jest u Litvaniji i Crnoj Gori, i to iz usta čelnih ljudi tih država, koje su ili već članice Evropske unije ili tek pokušavaju svim silama da to postanu, najbolje pokazuju u kom pravcu po svemu sudeći treba da se odvija i tražena promena srpske svesti.

Obično smo skloni tome da potcenjujemo značaj kulture u rešavanju važnih nacionalno-državnih pitanja, dajući nesumnjivu prednost politici i ekonomiji, ali nedavni susret ruskog i srpskog ministra kulture u Beogradu, na kome su se dogovorili da prošire međusobnu saradnju, odmah me podsetio na misao Genadija Aleksandrova, koji je rekao da je kultura „jača od bilo kakve armije, prosto zato što je ona kultura. I kakvu imate kulturu, takvu imate i armiju i sve ostalo“.

Evropska agencija za odbranu (EDA) funkcioniše u okviru Saveta EU i ima prevashodni zadatak da koordinira jačanje odbrambrenih kapaciteta i vojnotehnološkog razvoja, a Srbija je od decembra prošle godine uz Švajcarsku i Norvešku jedina zemlja van EU koja sa EDA ima ugovor o saradnji.

Kada je američki ministar pravde pre nekoliko dana objavio da će Sjedinjene Države poslati svoje državne tužioce u 14 zemalja na Balkanu, Bliskom Istoku i Severnoj Africi, a među njima i u Srbiju, kako bi u njima „nadgledali provedene istrage“, srpski državni organi su po sopstvenom priznanju bili iznenađeni, s obzirom da gosti iz dalekog sveta nisu imali potrebu da im se čak ni uljudno najave, što znači da su prilično bukvalno shvatili tradicionalnu srpsku uzrečicu – „osećajte se kao kod svoje kuće“.

Nakon uspešne rusko-srpske vojne vežbe pod nazivom „Srem 2014“, koja je u takvom formatu održana po prvi put, a koju je izvelo preko četiri stotine vrhunskih vojnika uz upotrebu savremenih borbenih sredstava, već na prvi pogled može se izvesti zaključak da je ona u Srbiji propraćena u naglašenoj tišini, dok je u okruženju ona opisana sa nervoznim konstatacijama da se radi o ruskom pokazivanju mišića Evropskoj uniji sa najzapadnije tačke na kojoj ruski medved može pokazivati svoju moć, pa sve do pojedinih ocena da manevri rusko-srpske vojske predstavljaju rizik za Kosovo i tamošnje NATO snage.

Pres-konferencija koju je u sredu održao ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin, zajedno sa više srpskih analitičara na temu ukrajinske krize, na kojoj je bilo važnih zapažanja koja se tiču i Srbije, pravi je primer kako se neke fundamentalne činjenice još uvek teško probijaju do šire javnosti, s obzirom da se najvažnije istine koje su izrečene na konferenciji ipak nisu pojavile u medijima, iako to zaslužuju.

Već je postalo uobičajeno da se uoči svake posete delegacije MMF-a po Srbiji proširi pravi talas strepnje, kao na primer pre nedelju dana kada se pročulo da ta institucija iz Vašingtona insistira na tome da se u sledeće tri godine otpusti bezmalo 100.000 ljudi, pa utoliko više zvuči logično da se pruži odgovor na pitanje – ima li kraja otpuštanju i hoće li se nekada moći govoriti o masovnijem zapošljavanju? Na svu sreću, postoje i takvi slučajevi, kao što su najnoviji ugovori sklopljeni u Moskvi, što znači da ni posle Olimpijade u Sočiju, još ni izbliza nije došao kraj angažovanju srpskih građevinaca u Rusiji.

Nakon što je srpska javnost nedavno imala priliku da uživo vidi i burnim aplauzima odobravanja pozdravi vrhovnog komandanta ruskih oružanih snaga Vladimira Putina, koji je iz svečane lože u Beogradu posmatrao vojnu paradu Vojske Srbije i vrhunskih pilota iz ruske avijacione grupe „Striži“, došao je red na još jedan događaj koji se s pravom može smatrati istorijskim, s obzirom da su u Srbiju stigle ruske elitne vazdušno-desantne snage da bi po prvi put Srbi i Rusi uvežbavali zajednička dejstva, na svu sreću, u mirnodopskim uslovima.

Ako je tačna ocena koju su izneli visoki srpski zvaničnici, da iza nedavne provokacije sa zastavom velike Albanije usred Beograda stoji nečije nezadovoljstvo povodom Putinove posete Srbiji, onda nema sumnje da se epicentar tog nezadovoljstva po svoj prilici nalazi negde na zapadnoj strani sveta, koja opravdano slovi za pokrovitelja albanskog faktora na Balkanu.

Čuveni stih Lovćenskog Tajnovidca, Petra Petrovića Njegoša, koji glasi – „nije svijet ono što mišljaste“, dobio je svoju primenu i ovih dana, kada bi u malo izmenjenom obliku, u skladu sa aktuelnim događajima, mogao da se pročita i ovako – „nije Evropska unija ono što mišljaste“.

„Ako vam je do morala, idite u crkvu“, glasila je čuvena izreka Zorana Đinđića, a sada se nešto slično može čuti i od Statističke službe Evropske unije, jer je posle preporuke evropskim zemljama da u svoj privredni rast uračunaju i doprinos narko-mafije i prostitucije, to objasnila rečima da „statistika ne meri moral“. A s obzirom da je nedavno i Srbija morala da usvoji tu preporuku, možemo zahvaliti Briselu što je srpski BDP porastao za jedan procenat, i to makar na papiru i makar na račun mafijaškog biznisa.

I zato, izgleda da se u nekom obliku obistinjuju njegove pretpostavke iz ranijeg vremena kada je rekao – „Ako nam zvanično postave uslov koji glasi: Evropa ili Kosovo, onda ćemo odustati od evropskog puta“, jer kako vidimo, stvarno su zvanično postavljena obeležja Kosova, a Nikolić je zaista odustao od puta u Evropu, odnosno barem od onog putovanja pre nekoliko dana.

Beogradski međunarodni sajam knjiga koji se ove godine održava po 59. put, na najbolji način dokazuje da ne postoje razlozi za bilo kakav osećaj nametane inferiornosti pred takozvanim „velikim svetom“, s obzirom da pomenuta tradicionalna manifestacija u Beogradu još jednom može da posluži kao primer i mnogo većim evropskim i svetskim prestonicama – kako se neguje ljubav prema pisanoj reči, čak i u uslovima koji se u finansijskom smislu nimalo ne mogu nazvati idealnim.

Dosadašnje iskustvo, pa čak i intuicija koja se tokom prethodnih godina do savršenstva razvila kod svakog prosečnog Srbina, govore da drska provokacija sa zastavom velike Albanije usred Beograda, a odmah zatim još brutalnija provokacija Međunarodnog olimpijskog komiteta sa primanjem Kosova u svoje članstvo, imaju prizvuk široko sinhronizovane akcije ponižavanja Srbije.

Građevinarstvo u Srbiji se već godinama nalazi u takvom položaju da bi mu trebala neka teška „dizalica“ da ga podigne iz sadašnjeg propadanja.

Naime, Andreas Šokenhof i Hans Falenski su došli u ime tamošnje vladajuće koalicije, i otišli bez obraćanja srpskoj javnosti, ali je to umesto njih učinio Henri Bone, direktor Fondacije „Konrad Adenauer“ u Beogradu, koji je lično učestvovao u razgovorima nemačkih poslanika sa srpskim zvaničnicima.

Ali o čemu će još u Moskvi dva dana razgovarati strateški partneri Rusija i Srbija?