Подешавања / Settings

Кад је завршен рат, они се нису вратили. Чекале су их мајке. Чувале за њих плетене чарапе и последње брашно за погачу… Чекале су их девојке. Спремљени дарови нису изношени из брижно чуваних шкриња… Чекала их је летина. Престарели очеви надали су се замени. Да продуже породичну лозу. Да одрже ватру огњишта.

Није ово више она војска, тужна и безнадежна. Није ово више онај краљ, напаћен дугом албанском зимом и тешким пешачењем… Ово је потпуно нова снага, која задивљује. Повратили су се. Придигли, тако да се пред овим дивовима скидају капе. Сада сам сигуран. Само они који толико љубе своју земљу не могу да пропадну.“

Не обарају, кажу нам ови људи, ни старе маслињаке, под којим су умирали Дринци.

Пуштају вишевековним стаблима да сама скончају и стопе се са српским хумкама. Говоре нам да пазе и на спомен-чесму, горе у селу. И на споменик, доле, крај пута за Мирјатику на који нас љубазно упућују.