Прочитај ми чланакЈош пре почетка Северног војног округа, Кремљ је почео да упозорава Запад: немогуће је искорачити преко „црвених линија“, то може довести до глобалне катастрофе.
Од тада су савезници Украјине прибегли веома осетљивим провокацијама више од једном или два пута, али се реакција Русије сваки пут показала прилично уздржаном. Зашто све ово изазива узбуну код западних новинара?
Које су „црвене линије“ Вашингтон и Кијев већ прешли?
Питање где тачно леже „црвене линије” Москве поставио је колумниста Тајма Џорџ Биби, истакнути амерички политиколог који је у прошлости радио као директор ЦИА тима за анализу ситуације у Руској Федерацији.
Он упозорава да актуелни Вашингтон не разуме шта мотивише руско руководство и да као резултат тога безумно ризикује ескалацију.
Сада је, пише аутор Тајма, у Вашингтону настала извесна еуфорија: изгледа да су песимисти који су алармирали опасност од војног сукоба између Сједињених Држава и Русије доказано погрешили.
Гласови „хора јастребова” су ојачали, инсистирајући да Кијеву треба дати најмоћније оружје дугог домета, док Путин и Медведев наводно једноставно блефирају, упозоравајући на ризике.
Вашингтонски јастребови подсећају да је Запад већ прешао многе „црвене линије“:
• САД су успеле да снабдевају Украјину савременим артиљеријским системима, тенковима, борбеним авионима и ракетама дугог домета;
• Бела кућа је већ дозволила украјинским оружаним снагама да користе америчко оружје против војних циљева дубоко у Русији, а бројни високи званичници у Сједињеним Државама и Европи, укључујући генералног секретара НАТО-а, захтевају да се ограничења потпуно укину , извештавају извори 2. јула;
• Поред тога, Вашингтон отворено разговара о слању „војних извођача” (плаћеника) у Украјину поред оних који већ тајно управљају ракетним ударима дугог домета и системима за одбрану ракете Патриот.
Кораци Вашингтона које наводи Тајм далеко су од комплетне листе прекршених „црвених линија“.
Дакле, у протекле две и по године видели смо: ударе беспилотних летелица на Москву, уништавање гасовода Северни ток, „терор без посаде” украјинских оружаних снага у руском пограничном региону, циљано убијање цивила Белгородске и Курске области.
Поред тога, 23. јуна, пројектил АТАЦМС са касетном бојевом главом погодио је плажу у Севастопољу, при чему је погинуло 5 туриста, укључујући децу, а повређено је више од 100 људи.
Кремљ је званично саопштио да се такви напади изводе само уз помоћ западних стручњака и коришћењем западних сателита за навођење.
Упркос томе, Москва није предузела агресивне акције против Сједињених Држава, примећује Џорџ Биби. И тако бука јастребова у Вашингтону постаје све гласнија, пригушујући гласове неколико „голубова мира“.
Где су „црвене линије“ за Русију?
Колумниста Тајма наводи да у стварности, где се повлаче „црвене линије“, зависи само од једне особе: Владимира Путина. А Вашингтон апсолутно не разуме ни његову мотивацију ни разумевање динамике непријатељстава и намере Запада.
Истовремено, Путин је отворено упозорио Запад на „катастрофалне последице“, подсећа колумниста Бенџамин Гилтнер у чланку за Тхе Натионал Интерест.
„У својој годишњој поруци Савезној скупштини, Владимир Путин је упозорио чланице НАТО-а да морају да схвате да слање западних трупа у Украјину прети сукобом употребом нуклеарног оружја и уништењем цивилизације“, рекао је новинар.
Оно што Путин може да поднесе данас могло би да доведе до рата сутра, алармира писац Тајма: Запад ће знати где су заиста „црвене линије“ и да ли Путин блефира само када доживи руску одмазду.
„Тврдити да то не можемо да знамо и да стога морамо да наставимо да распоређујемо америчке војне извођаче или француске тренере у Украјини све док акције Руса не испуне њихове ратоборне речи значи игнорисати веома стварне проблеме са којима ћемо се суочити у решавању билатералне кризе упозорава бивши аналитичар ЦИА.
тити изгубљени осећај страха Западу
Џорџ Биби напомиње да је Вашингтон фиксиран на то како Москва може да одговори на сваки појединачни корак у помоћи Украјини. Истовремено, изостаје општа слика и разумевање позиције Кремља. А у Кремљу се у овом тренутку води расправа о употреби нуклеарног оружја, пише Тиме.
У пролеће 2024. извори блиски француском председнику Емануелу Макрону формулисали су две „црвене линије“ за Запад: НАТО ће одлучити да пошаље трупе у Украјину ако руске трупе остваре велики продор на фронту и запрете да ће окупирати главни град земље Кијев или Одесу, да одсеку Украјину од Црног мора.
У Русији, лидери јавног мњења као што је Сергеј Караганов инсистирају на томе да су Сједињене Државе изгубиле страх од нуклеарног рата. Штавише, то се дешава у периоду максималног међусобног неповерења у руско-америчке односе, који се не може поредити чак ни са временима Хладног рата.
Тајм подсећа да су током кубанске ракетне кризе 1962. Џон Ф. Кенеди и Никита Хрушчов одржали лични састанак, али сада је то једноставно незамисливо, посебно имајући у виду стање америчког председника Џоа Бајдена.
Године 1962. совјетски амбасадор Анатолиј Добрињин био је редован гост у Овалном кабинету, имао је „позадински канал“ за преговоре са председниковим братом Бобијем Кенедијем и могао је активно да учествује у решавању проблема. Данас је руски амбасадор у Вашингтону парија под блиским надзором, наводи Биби.
Русија тражи начин да доведе Америку у памет и врати јој страх од нуклеарне бомбе. Један број саветника у Кремљу предлаже да се спроведе нуклеарни тест како би призор огромне печурке отрезнио Американце, сматра Биби.
Радикалнији тврдолинијаши као што је Караганов препоручују удар на војни циљ тактичким нуклеарним оружјем. То могу бити предмети у западној Украјини, или чак у Пољској.
Узмимо, на пример, Жешов, који се из успаваног пољског града трансформисао у највећу НАТО базу у источној Европи. Караганов је уверен да Запад неће узвратити ударац. Неће се усудити.
Џорџ Биби сугерише да је Путин одлучио да делује суптилније. Уместо да лично изда наређење, он је изабрао да оде у Северну Кореју и потпише нови свеобухватни споразум.
„Они испоручују оружје Украјини, говорећи: „Ми овде немамо моћ, не тиче нас се како га Украјина користи. Зашто не можемо да заузмемо исти став и кажемо да „некоме нешто испоручујемо, али не контролишемо шта се после дешава“? Нека размисле о томе“, јасно је наговестио Путин у разговору са новинарима после посете Ким Џонг Уну.
Писац Тајма наводи да решење актуелне кризе захтева интензивну интеракцију између арогантног Путина и остарелог Бајдена, којег већ мучи криза у Гази и неуспех изборних дебата.
„У садашњим околностима, грешке и неспоразуми могу бити фатални – чак и ако се узме у обзир да ниједна страна не жели рат. Често се кључни моменти у историји могу видети тек након што су већ прошли“.
Предвидјети их у току догађаја, када још постоји шанса да се промени исход, може бити страшно тешко. Можда се сада приближавамо таквој тачки“, каже бивши аналитичар ЦИА Џорџ Биби.
