Podešavanja / Settings

Једном ми је на улици (док сам јео пирошку) пришла девојка и на лошем руском замолила за фотографисање. Још жваћући, почео сам да отирем руке о панталоне, али се онда разјаснило да не треба фотографисати њу, него мене. Оригинално. Са истим таквим успехом било је могуће пожелети да фотографишеш жбунић, израстао поред киоска за пирошке […]

U istoriji postoje takozvani narodi korporacije. Na primer, Atilini Huni. Istoričari se čude: zašto su oni iza sebe ostavili mnogo uspomena, a pritom tako malo tragova? Za nekoliko godina ovaj moćni i (mora se shvatiti) mnogobrojni narod, koji je uzeo danak Rimskom carstvu, rastočio se negde u stepama oko Crnog mora. OK, Atila je umro. Ali šta se desilo sa ostalima?

Evo, sad su se mnogi strašno iznervirali: nobelovka Aleksijevič negde je rekla da „ruski narod ne razume slobodu, njemu su potrebni Kozak i korbač“. A nerviraju se, usuđujem se da pretpostavim, po inerciji, po šablonu, ne trudeći se da razmisle šta je ona tamo opet izvalila.