Podešavanja / Settings

Oko naslova knjige, koja je izdata pod naslovom „Kralj Nikola – car junaka“, bilo je, kaže Babac, dosta unutrašnje borbe. „Prvobitni naslov je bio malo drugačiji i knjiga je trebalo da se zove „Nikola I – srpski kralj Crne Gore“, što je, po meni, u jednoj haiku rečenici vrlo precizan opis njegove ličnosti. Međutim, smatrao […]

U ovim krajevima nikad nije manjkalo raznih uhoda, špijuna, doušnika, svega onoga što bi se uljudno nazvalo „političkim poverenicima”. Tako je bilo i tokom celog 19. veka. Srbijom i Beogradom špartali su, još od vremena Prvog srpskog ustanka, austrijski, turski, francuski, engleski špijuni.

„Sve naše dinastije su radile, kako su znale i umele, u korist Srbije, samo ova vlast radi protiv sopstvenog naroda“ – reče nedavno Aleksandar Tanasković, na tribini Srpskog pokreta Dveri u Nišu. On reče, a ja ću to sad ponavljati.

Krunski savet Obrenovića i organizacija „Vreme i moje pravo“ protive se učešću države u ceremonijalnom prenosu ostataka pukovnika Dragutina Dimitrijevića i sahrane u Aleji velikana u Beogradu.

Prva novovekovna kraljica Srbije Natalija Obrenović, devojačko Keško, rođena je 1859. u Firenci, od oca ruskog pukovnika i veleposednika i majke Rumunke, s porodičnim vezama u najvišim aristokratskim krugovima.

Poznato je da su Obrenovići veoma poštovali Takovski grm zato što su verovali proročanstvima, a i narod je verovao i da postoji neraskidiva veza između sudbina takovskih grmova i dinastije Obrenović. Međutim, potonji događaji proširili su verovanje da sudbinu takovskih grmova prati i sudbina srpskog naroda.

Vojni istoričar Branko Bogdanovića pronašao je svedočanstvo iz 1876. italijanskog dobrovoljaca Đuzepea Barbanti-Brodana koji je 21. septembra te godine posetio konak u Topčideru i video „kuršum oko koga je bila zgrušana krv, a koji je bio izvađen (iz tela Mihaila Obrenovića) upravo ovde (u Konaku) čim je bio ranjen“.

Kada se 1901. upokojio u Beču, kralj Milan Obrenović (1854-1901) rezolutno je zahtevao da ne bude sahranjen u Srbiji, ali Bog je hteo da Srbija 1918. prigrli i severni deo svog duhovnog prostora, a time i naš manastir Krušedol i Milanov grob u njemu.