Podešavanja / Settings

Neuvijeno se služeći ucenom i ponižavanjem socijalno slabih, interesi naših kapitalista postali su smisaoni monopol elite izabranih

NAORUŽANI DO GUŠE. To su mlade usijane glave, obučene i plaćene da ubiju. Posle rata u Siriji ne možemo očekivati da budu mirne komšije, objašnjava Miroslav Lazanski

I pitanje svih pitanja je: da li posle 13 godina velike pljačke narodne imovine Srbija izlazi iz krize, da li niču nove fabrike, objekti i prodavnice, i da li su na ulicama sve bolje odeveni ljudi, prvi pripadnici nove srpske buržoazije – ni mafijaši, ni novopečeni bogataši? Gledamo li konačno taj film? Ili on još nije snimljen?

Šta su mislili Perković i Mustać? Da ih Hrvatska može sačuvati? Greška

Nisam hteo da ispričam ovu priču dok je Mihail Timofejevič Kalašnjikov bio živ. U avgustu daleke 1989. otpravnik poslova ambasade SFRJ u Avganistanu gospodin Momčilo Drašković javio mi je iz Kabula da je predsednik Avganistana Nadžibulah pozitivno odgovorio na molbu za intervju. Naime, u Beogradu je trebala da se održi Konferencija pokreta nesvrstanih zemalja, a Nadžibulah je najavio dolazak na tu konferenciju.

Godinama sam verovao da su tri stvari kod Crnogoraca praktično nepromenjive: crnogorsko čojstvo, junaštvo i gostoljubivost, ljubav koju gaje prema Rusiji, i u to da su sa Japanom još uvek u ratnom stanju. Za ovo treće, kada sam o tome 1994. u Tokiju upitao načelnika Generalštaba japanskih odbrambenih snaga, generala Tecuu Nišimota, samo me je nemo pogledao i počeo da se smeje, dakle u ovo treće sada nešto manje verujem.

Nekadašnje republike Sovjetskog Saveza opet dolaze pod skute majčice Rusije, umorne od nevolja koje nosi samostalna izgradnja ekonomije, uglavnom razočarane u neostvarena obećanja kapitalizma. Festival suvereniteta bivših sovjetskih republika je završen, većina ljudi u tim novim državama uviđa da ne žive ništa bolje nego u SSSR-u, a Rusija može da im ekonomski pomogne. Ukrajina je najbolji primer: da li EU ima 15 milijardi dolara za pomoć posrnuloj ekonomiji Ukrajine? Nema, ili neće da pomogne. Rusija ima. Završena priča, u kojoj su sva ostala objašnjenja obično „kiselo gro

Ali o smanjivanju broja službenih automobila niko ništa da prozbori. Službenik Uprave za trezor prevozio je kupus, drugi i dalje službenim automobilima prevoze decu, tašte, širu i dalju rodbinu. Sa rotacijama i bez rotacija. Je li broj od 50.000 službenih automobila u Srbiji smanjen? I zašto o tome niko više ne izveštava?

Čak 80 odsto vojnih vežbi NATO-a su manevri oklopno-mehanizovanih snaga i desantne operacije mornaričke pešadije i padobranaca? Protiv koga vežbaju te snage? Protiv talibana?

Zašto se Srbi i Hrvati „ne vole”? Zato što su slični i zato što mešavina jezičke srodnosti i razlika u broju stanovnika, odnosno u nacionalnoj veličini, čini prilično nezdravu kombinaciju. Nijedan drugi zvanični nacionalni jezik nije toliko sličan hrvatskom zvaničnom jeziku kao što je to srpski zvanični jezik i obrnuto, iako ja lično, odnosno osobno, smatram da je to isti jezik.

Ako se s razlogom i ponosom prisećamo svih pobeda i žrtava Srbije u Prvom svetskom ratu, ističemo da je Srbija tada izgubila skoro trećinu stanovništva, kako onda da danas branimo stav da je trebalo čekati u Drugom svetskom ratu?

Današnjom Evropom kruži bauk, bauk iskrivljene istorije. Da li smo svedoci pokušaja revizije uzroka Prvog, u političkom smislu, i rezultata Drugog svetskog rata, u geostrateškom kontekstu?

Tajna vojna baza na međunarodnom aerodromu, koji je skoro u centru grada? No, dobro, ta je stvar u međuvremenu postala jasna i sumnjičavim atlantistima, jer su ruski helikopteri i avioni sa niškog aerodroma gasili požare širom Srbije, Crne Gore i BiH. U to vreme Sergej Šojgu nije bio ministar odbrane već ministar za vanredne situacije.

Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu stari je prijatelj Srbije. Zajedno s Ivicom Dačićem, zaslužan je za otvaranje ruskog centra za vanredne situacije na aerodromu u Nišu, centra oko kojeg se kod nas pre nekoliko godina digla buka, jer „eto, Rusi prave tajnu vojnu bazu u Nišu“. Tajna vojna baza na međunarodnom aerodromu, koji je skoro u centru grada? No, dobro, ta je stvar u međuvremenu postala jasna i sumnjičavim atlantistima, jer su ruski helikopteri i avioni sa niškog aerodroma gasili požare širom Srbije, Crne Gore i BiH. U to vreme Sergej Šojgu nije bio ministar odbrane već ministar za vanredne situacije.

Radnici mesecima ne primaju plate, pa blokiraju pruge i puteve, sve rezultat demokratskih reformi u poslednjih 12 godina, reformi koje su Srbiju ostavile i bez države i bez privrede. Socijalne posledice su katastrofalne, veći deo stanovništva živi na ivici siromaštva, ljudi sve više gube nadu, pripadnici obrazovane srednje klase više ne znaju kako da prežive. Kriza je duboko zahvatila sve slojeve društva u Srbiji, vladu i njenu politiku, moral, sport i kulturu, politički sistem u celini.

Za razliku od novih američkih bogataša, koji svoju grižu savesti pokušavaju da zatome u trošenju viška bogatstva preko raznih pokroviteljstava, srpski novi bogataši bi svoj izlaz iz problema mogli da pronađu u osnivanju zadužbina i fondacija

Hodam po mraku nekadašnje kasarne JNA „Stiv Naumov-Stiv“ u Bitolju i sećam se da je, pre 35 godina, kolona vozila moje divizije na maršu prema poligonu Krivolak bila duga 26 kilometara

Od 15. septembra 1991. hrvatske paravojne snage – jer SFRJ je pravno još postojala – počele su masovne napade na sve garnizone JNA na teritoriji Hrvatske. Kako je vojni vrh u Beogradu bio kolebljiv i nije se uopšte snalazio u postojećim okolnostima, nezadovoljstvo među pripadnicima JNA bilo je veliko: zbog poraza, zarobljavanja, ponižavanja, zbog nepostojanja strategije izlaska iz košmara građanskog rata. JNA je prepuštena sama sebi, političari su od nje prali ruke, a vojni vrh je glumio diplomatiju. Zbog svega toga, krajem septembra 1991. deo pripadnika Gardijske brigade u Beogradu pokušao je da uhapsi ministra odbran

Dužnost starije generacije je da ispriča našoj deci da ona ne nasleđuju krivicu, već odgovornost. Dovoljno je otići u goste familiji ili prijateljima pa da se uz meze i piće postavi klasično srpsko pitanje: „Šta da se radi“, ili „Ko je kriv“.

Politički analitičar Miroslav Lazanski smatra da je cilj objavljivanja poverljivih dokumenata CIA, kojim se predviđa mogućnost da SAD dozvole Republici Srpskoj otcepljenje, verovatno promocija ličnih interesa porodice Bila Klintona i nije usmerena na neke promene u BiH.