Podešavanja / Settings

1. Posle godišnjica Srebrenice i „Oluje“ stvari više nisu iste ni u Srbiji ni na Balkanu. Maske, iznova lepljene svaki put već dve decenije, pale su: većinski pogled na svet Bošnjaka i Hrvata nije se mrdnuo iz 90-tih. Kod prvih to se dogodilo tako što su, dve decenije se saživljavajući sa ulogom žrtve, apsolutizovali svoja politička prava, ostajući zapanjujuće tupi i na elementarna pitanja svoje političke odgovornosti.

Kratko i jasno: Srbija se kreće prema pobuni. Kako to vidimo? Jednostavno: pad poverenja u vladu i razočarenje vide se golim okom, za nju je počelo da se lepi sve, jednako i kad je kriva i kad nije. Možda se to u istraživanjima još ne vidi, ali, kad u kafani počne pljuvanje po vlasti, a rasprava izostane jer više nema ko da je bra

Pitanje od milion dolara je može li Srbija da spreči destabilizaciju regiona i mogući ratni sukob

1. Čini se da je u proceni grčkih prilika u pravu bila ona nekolicina koja je pred Ciprasovim referendumom pokazala više straha nego nade, a da u to raspoloženje nije bila vođena neoliberalnim argumentima. Onaj ko je grčkom narodu za manje od 72 sata najpre probudio sve snage, a potom ih sasvim ugasio, taj nije viđen za pobednika. Sve grčke javne politike su slomljene.

Onaj ko želi da najefikasnije naudi i Srbima i Bošnjacima nema boljeg rešenja nego da im podgreva međusobne omraze i osvežava sporne momente iz međusobne istorije. Teško je izbeći utisak da je – slučajan ili nameran – efekat britanske rezolucije upravo to

Hajde da vidimo šta su povodom Srebrenice uradili srpski lideri – važno je na ovom mestu ne reći Vučić, budući da su svoje uloge u artikulaciji te politike imali i Nikolić, i Dačić, i Dodik.

Srbija je ponovo pred izborom da isporuči ono što ne može dati da joj se ne bi dogodilo ono što ne može preživeti.

1. Osvrti na Vučićevu vizitu Vašingtonu pokazali su da srpski opinionmaker-i sve mogu da propuste, ali da budu inertni i glupi – nikad. Opisujući posetu kao krah jer Vučić nije video Bajdena, vučićomrsci su pokazali uverenje da Bela kuća funkcioniše kao STR, na čijim vratima na zakačenoj cedulji piše „vraćam se za pet minuta“. Amerikanoljupci – svet koji se više šlihta Amerima nego što mrzi Vučića – bili su benevolentniji, gradeći kule na pesku, veće i od njihove snishodljivosti.

Prvi deo Vučićeve vladavine prošao je u znaku njegovog umeća da razgradi političku scenu; drugi deo i ishod zavisiće od umeća da je gradi.

Šta je u Srbiji promenilo i kakve je procese otvorilo nasilje u Makedoniji?

Događaje u Makedoniji svi su opisivali kao opasnost za Srbiju; radi se o tome da su oni i šansa

Pucanj u Zvorniku pucanj je u slobodu Balkana, kao što će biti i ono što će se narednih meseci događati u Srbiji

1. Upad Tačijevih u karaulu u makedonskom selu Gošnice govori sto jezika. I na svim znači isto: da, Amerikanci su se vratili na Balkan. Pokrenut nepoverenjem da je Nemačka sposobna da zaustavi Ruse na Crnom moru, američki rukopis očituje istovremeni napad na četiri potencijalne tačke balkanskog otpora.

Jer uverenje da su nam Vučić i Nikolić veći neprijatelj od Kirbija i Devenporta u vremenima koja dolaze od nas će samo praviti Stavrogine, a opstanak Srbije u drami koja je čeka biće moguć samo u obrnutoj proporciji od broja Stavrogina u javnom prostoru. DSS ne sme da se pretvori u korisnog idiota, sve ostalo je jalovi huk čaršije, sve ostalo je naše jadno verovanje da smo Petog oktobra mogli proći bolje, zbog čega će nam trebati još jedan pokušaj.

Posle Bajdena više neće biti dvosmislenih poruka, koje su sprečavale da se vlast sretne sa narodom, bliže nego ikad pre

Pobuna u Srbiji, stranci su svesni toga, ne može se izbeći. Zašto bi takav resurs prepustili ludim nepredvidivim Srbima ako mogu sami da ga upotrebe?

Jer, već smo videli, nema ničeg tako letargičnog i bednog kao što je Srbija koja svoja rešenja traži u okviru sistema, i ničeg tako moćnog kao Srbija koja izađe iz kutije. Znam da košta, ali znam i da, kad god smo glumili Čehe, nismo ličili ni na njih ni na sebe.

I žrtva je pristala na svoj deo krivice: prećutnim sporazumom između Srba i Zapada, zapečaćenim 5. oktobra 2000. postignuta je saglasnost o krivici Jednog Čoveka i jedne politike. Žrtva je podneta u gotovo opštem konsenzusu naroda i elita, više ništa nije stajalo na putu novom početku.

Dani pred nama biće poslednji i neopozivi ispit zrelosti nacionalne Srbije.

Južni tok je pukao u Bugarskoj; koja zemlja je najslabija karika Južnog toka 2.0?

Da sam Vučić, razmislio bih o tome da je danas vladati Srbijom u očekivanju Bajdenovog gasa moguće samo u tiraniji, i to nezapamćenoj u modernoj istoriji.