После Бајдена више неће бити двосмислених порука, које су спречавале да се власт сретне са народом, ближе него икад пре

Вучић ће у мају видети Бајдена. Да ствари међу Србима и Америма иду непоквариво добро, видео би Обаму. Да иду непоправљиво лоше, не би видео никога. Овако, остало је штошта да се практично заврши са типом који јесте нека врста најтеже америчке политичке артиљерије. Поле њега обично ти доплови „Теодор Рузвелт“, звани Велика Батина.

Шта су Вучићева очекивања од тог састанка, објавиле су једне дневне новине које имају приступ високо скоро као Зорана Михајловић. Елем, према том извору, Бајдена ће занимати да ли Србија чврсто остаје на европском путу, уз, претпостављам, неколико јасних антируских потеза које треба да приложи као гаранцију. Чврст доказ биће, рецимо, Вучићево јавно одустајање од руског гаса и пристанак на онај амерички, који му је Бајден пре неки месец представио у Минхену. Или бар хапшење оних 75 војника који ће марширати на Црвеном тргу јер су учествовали један дан у рату у иностранству на страни Путина.

Вучић ће, каже исти извор, од Бајдена тражити да притисне Меркелову да отвори Србији неко од преговарачких поглавља, и тражиће више америчких инвестиција у Србију, које су се до сада показале мршавијим од помоћи за Украјину.

Хајде да све то преведемо на српски. Ако је веровати Вучићевим очекивањима, Бајдена ће занимати да ли је Србија са Америма или Русима, с тим да ће одговор овај пут моћи да се да у само једној речи. Није проблем, ако је потребно, Вучић ће рећи ту једну реч, али ће му, како је планирао, рећи и да помресмо од европског пута и да нам треба разумевање ЕУ и нешто кеша да Србија не скапа на свом светом циљу.

Е сад, Вучић, наравно, може Бајдену да каже како он остаје на европском путу. Шта, међутим, може да му каже за Србију? Да ће учинити све, па шта испадне? Хоће ли му рећи да се страх Србије од последица европског пута – да га неће преживети – полако изједначава са страхом од последица одустајања од европског пута, чаробном ствари која је годинама обезбеђивала покорно ћутање Србије? Хоће ли му рећи да та чињеница у Србији отвара неке процесе који се до сада нису видели? Да се може десити да он, Вучић, оде једном путем, а Србија другим?

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб порталаНови стандард.

Не верујем да ће му рећи ишта од тога, јер не верујем да у нашој политичкој класи још увек постоји та врста културе која би једног Бајдена натерала да после састанка остане у недоумици. На пример, да му каже: а зашто ви Амери најпре не убијете Ципраса и Орбана, па онда тражите од нас да останемо на европском путу. Јер, две блиске земље шаљу Србији сиренски зов побуне – једна да се Америма може рећи „не“ и преживети, а друга да се штедњи и дрању коже са народних леђа може рећи „не“ са за сада истим исходом. И обе земље заједно, притом ниједна традицонлно русофилна, сведоче нам да сарадња са Москвом није никакав смртни грех, већ је у служби буђења народне наде, што у овако мрачним временима није мала ствар.

Елем, укините ви Србији тај зов побуне мађарских и грчких сирена, и све ће бити у реду. Пашћемо ничице, и ни за милост нећемо молити. Овако, ништа неће бити, чак и ако се Бајден потруди да убеди Меркелову да Србији отвори неко поглавље, чак и ако неки амерички фонд у Србији покрене неки ситан послић.

На потезу од Пиреја до Вацлавских Намјести ствари се за Амере не одвијају баш како би желели. Чак би се рекло да је ЕУ – мислим на Берлин – од Турске и Грчке, преко Македоније, Србије и Мађарске, до Словачке и Чешке изгубила рунду у дуелу са Русијом. А то ће рећи да на терен треба да истрче сами Амери, по чему се лако може видети да ствари не иду како треба. Зато није случајно да Бајден зове Вучића, јер Србија је најтања карика том ланцу, подељена и најсличнија Украјини, као резултат већих улагања у медије и пету колону него у све поменуте земље заједно. А то ће рећи да наће Бајден својим потезима у Мађарској и Грчкој давати пример Србији, него ће преко Србије слати сигнале Будимпешти и Атини.

Како нам се то догодило и како смо упали у тако дубоку замку, дуга је прича. Тек, Вучићева посета Бајдену није најважније што нам се може десити, утолико више што је тешко не предвидети исход те посете. Оно што је важно десиће се после. Може Вучић на повратку из Вашингтона и да каже како се преварио у погледу протестаната, и да су заправо адвентисти права ствар, у Србији ће га сачекати свет чији унутрашњи сат окреће сказаљке у супритном правцу од оног на који је Бајден навио Вучића.

Ради се о томе да после Бајдена више неће бити двосмислених порука – и парада са Путином и уговор на НАТО, и патриотизам и вазалство, и брига за народ и меморандум са ММФ, и ватра и вода – чак ни таквих где су се прве губиле већ на симболичкој равни, а друге потврђивале у суштинској. Елем, после Бајдена – и то је смисао ове цртице – Вучић ће се срести са народом, ближе и директније него икад пре.

Не могу да знам колико ће тај сусрет трајати иако мислим да знам како ће се завршити. Тек, последњи који се нашао у сличној ситуацији – притом наоружанији и знањем и добрим намерама од ових данашњих – а који се после једног таквог сусрета срео са народом рекао је: „Јадни Срби, шта ће бити с њима“. Шта је било с њима знамо до у детаљ; шта је било с њим, једва да имамо појма. Нестао је после те реченице.

(Стандард)

Oznake: bajden, Željko Cvijanović, Srbija