Podešavanja / Settings

Bliži trenutak istine: ruska strana će tražiti da rusofilija vlasti Srbije bude poduprta delima, a Zapad će tražiti svoje

I neće tada Vučić doživeti sudbinu „Žute kose“, kako su Kastera zvali Indijanci, zato što će hrabro poginuti u neravnopravnoj bici, već najpre zato što će ostati sam, i to isključivo svojom zaslugom.

Isti oni koji su svojim lažima lansirali građanski rat u bivšoj Jugoslaviji i oklevetali i kleveću Srbiju, sada potpiruju rat u Ukrajini, s ciljem da ga prenesu s one strane granice sa oklevetanom Rusijom. I šta su za njih laži i proklete laži, zarad postizanja tako „svetlih“ ciljeva?

Drugim rečima – može li biti da se u domaći evro(atlantski) kamp uvukla zebnja da bi isuviše direktna kritika održavanja vojne parade u prisustvu VVP jednostavno bila i previše nepopularna stvar, čak i za one koji poslovično preziru srpsko javno mnjenje ili ga, još radije, spinuju svakom lepom prilikom?

Isti dripac koji je organizovao čamac „ispod 16“ za maloletnike na gej flotili u Amsterdamu, uključujući i decu od 11 godina. Majka jednog od dečaka je, prema holandskim izvorima,[4] javno van Dalena optužila za pokušaj seksualnog zlostavljanja njenog deteta.

Zašto je Ustav važan kad se obezbeđuje održavanje gej-parade, a nije da se obezbede životi Srba na Kosovu i Metohiji.

Da su nas u Srbiji pitali, odnosno da su nas shvatali dovoljno ozbiljno – a ovo se odnosi, nažalost i, čast izuzecima, na braću Ruse – znali bi da je u Evropu novi rat počeo da stiže još početkom 1990-tih, baš u vreme kad su i obični ljudi i (stvarni i izvikani) stručnjaci mahom verovali da je jedna ogromna, najveća ikad geopolitička bitka nedavno dobijena (relativno) mirnim putem, padom jednog zida, i da se možda tzv. kraj istorije istinski nazirao.

Ustvari, u jednom trenutku, (vidi na 03:15 snimak – Tomislav Nikolić izviždan na Gazimestanu), u svojevrsnom frojdovskom izletanju, Nikolić izgovara: „Mene je sramota pred ovim spomenikom da vas slušam“.

Što ne znači da su Nemci bez krivice. Rade isto što i pre 100 godina, isto što i pre 70. Samo drugim sredstvima.

Pitanje je sad – šta je veći skandal: verovatni izbor Ramuša Haradinaja za „premijera“ Kosova* ili to što vrh države pliva u lažnim, odnosno „treš“ masterima, magistrima, doktorima, itd. Ako je suditi po tome da nikom, ama baš nikom od glavnih promotera afera „dr Slina“, „dr Mića“ itd. nije smetalo to što se, unazad 18 meseci, vrh vlasti redovno viđa, rukuje, smeška, pa i „radno večerava“ sa njegovim prethodnikom, teroristom i glavnim osumnjičenim kradljivcem ljudskih organa, odgovor nije teško dati. Kao što nije teško dokučiti i to da ni sve te silne falš akademske titule ne bi ni dan-danas smetale tim istima koji sada najglasnije viču zbog njih, da nije „odnekud“ dat signal da ima da im smetaju, i to sad i odma!

Posle svega što nas je zadesilo, i tek preti da nas zadesi, neverovatnu toplinu oko srca donosi osećaj da nismo ostali bez pravih, nesebičnih, skromnih prijatelja. I to kakvih… Ne, ne mislim na Ruse koji su doleteli dok su vodopadi još uvek lili s neba na Srbiju sredinom maja, pa zatim rizikovali živote, spasli na stotine ljudi iz bujica, a zatim tiho nastavili da dopremaju humanitarnu, logističku i materijalnu pomoć kad je nepogoda prošla.

U poplavi vesti o poplavama, pa i o hapšenjima koje nemaju veze sa odgovornošću za razmere katastrofe koja je pogodila Srbiju, naravno da će da promakne vest i o tome da postoji opasnost da pukne još jedna brana. To najavljuje Ramuš Haradinaj

Nije mogla da prođe ni trodnevna žalost posvećena žrtvama velikih majskih poplava. Već drugog dana žalosti, u četvrtak 22. maja, i direktor i predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) su požurili da novinarima u Beogradu objave da je njihova banka „zainteresovana da učestvuje u privatizaciji ‘Telekoma Srbija’, ‘Dunav osiguranja’ i Aerodroma ‘Nikola Tesla’“

U utorak 20. maja, gost Jutarnjeg programa RTS-a bio je šef kancelarije Svetske banke u Srbiji, Toni Verheijen

Prvo, ono najvažnije. Najveći utisak koji je katastrofalni potop koji je pogodio Srbiju ovih dana ostavio je to što je iznova pokazano koliko malo narodu Srbije treba da bi pokazao požrtvovanost, ljubav, nesebičnost, junaštvo, dar za samoorganizaciju.

Osnovno ljudsko pravo je, recimo, smatrati da bi brada bolje stajala Keti Ešton nego Končiti Kobasici. To bi bilo ljudsko pravo korišćenja ljudske sposobnosti razlikovanja, odnosno diskriminacije. Koncizno artikulisano u mudroj izreci „o ukusima se ne raspravlja“. Ne u smislu da je zabranjeno o njima raspravljati, nego da o njima ne vredi raspravljati, jer svako ima svoj, i ima pravo na njega.

Dan uoči Dana pobede, Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen poručio je iz Varšave da svojom agresijom na Ukrajinu Rusija „podriva mir i bezbednost u Evropi“, i da će NATO prilagoditi toj tobožnjoj „novoj realnosti“ svoje „odbrambene“ planove, kao i planove o razmeštanju trupa na svojoj istočnoj granici.

Pomno prateći krizu, suštinski toliko nalik na jugoslovensku, koju su zapadni agresori otvorili sada već na zapadnim granicama koje su Rusima nacrtali boljševici, registrujući relativnu uzdržanost i diplomatske obzire koje današnja Rusija smatra da mora da upražnjava dok neonacisti ubijaju njen narod na jugu i istoku stare kijevske Rus, čoveku ne može a da ne padne, iznova i iznova, napamet misao – kakve smo mi Srbi bili face 1990-ih godina.

Rusija se nalazi u međufazi. Očigledno je da teži uspostavljanju nekog alternativnog modela, zasnovanog na mešavini ruske carske i romejsko-vizantijske državne tradicije duhovno-svetovne simfonije i savremenih zapadnih ekonomskih, političkih i tehnoloških tekovina i standarda, ali to još uvek nije jasno definisano, odnosno pravi put se nije još u potpunosti otvorio.

Oni pokušavaju da izgrade pravoslavni bastion protiv Zapada…“, reči su švedskog ministra spoljnih poslova Karla Bilta na neformalnom sastanku šefova diplomatije EU u Atini 5. aprila 2014. godine. [1]