Podešavanja / Settings

Za one koji još nisu imali priliku da se obaveste – 22. februara 2016. u beogradskom hotelu Metropol, sa početkom u 9:30, Centar za evroatlantske studije – CEAS organizuje konferenciju pod nazivom: „Srbija i Rusija – ruski uticaj na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije Srbije“.

Zastupnici realističkog pogleda su praktično isključeni iz američke javnosti i njenih glavnih medijskih centara. Zašto?

Urednički odbor Vašington posta, nekadašnje ikone američkog liberalnog istraživačkog novinarstva, a sada bastiona neokonzervativne političke „misli“, objavio je 23.1.2016. kao stav uredništva članak naslovljen „Putinov otrovni čaj“,[i] pozivajući ostatak sveta da „Rusiju više ne tretira kao normalnu državu“. Razlog? Navodna umešanost ruskog predsednika u ubistvo Aleksandra Litvinjenka, koji je umro u Londonu 2006. godine od posledica trovanja radioaktivnim polonijumom-210, kako je britanska istraga zaključila.

Ako se tada ne bude objavilo da Srbija kupuje sisteme S-300 – za to će postojati samo jedan razlog: to nije htela sama Srbija, odnosno ljudi koji je zvanično predstavljaju. I nikakvo objašnjenje neće biti adekvatno, pa ni ono da su, nekim čudom, Hrvati odustali od najavljenog naoružanja.

Ko u Srbiji je uopšte čuo za Majkla Springmena, bivšeg američkog diplomatu koji je otpušten zato što je odbijao da na lepe oči izdaje američke vize budućim teroristima? Verovatno niko – ili premalo ljudi. A trebalo bi.

Ako je verovati „neimenovanom višem savetniku“ vrhovne komande oružanih snaga SAD, američki vojni vrh je od 2013. godine radio sopstvenom vrhovnom komandantu, Baraku Obami, iza leđa u Siriji.[i]

Da li su sada odahnuli svi oni koji su iz (ne)opravdanih razloga strahovali od „državnog udara“ koji se u drugoj polovini novembra najavljivao na stranicama „Informera“ i u studiju „Pinka“?

Da su napravili faustovski ugovor sa zapadnim globalistima i da suštinski ne rade ništa u korist Srbije, osim onoliko koliko im je neophodno da bi održali privid i imidž „real-patriota“ u javnosti

Da li je Oland, ili neko bitan u Francuskoj, iskoristio trenutak da bi se bar delimično oslobodio čvrstog američkog zagrljaja i otvorio prostor za popravljanje pokidanih veza sa Rusijom, znajući da čak ni Amerikanci ne bi sebi mogli da dozvole da u ovom trenutku odbiju saradnju sa Rusima u borbi protiv terorista u Siriji?

Čak i posle brojnih razočarenja zbog relativno blagog stava vrha jerarhije Srpske Pravoslavne Crkve po pitanju Kosova i Metohije tokom proteklih nekoliko godina, i najmanji pomak u drugom pravcu kod nekih odmah budi, odnosno vraća nadu. Da nije sve izgubljeno, da nije baš sve palo u malodušnost, da Crkva ipak nije zaboravila Kosovski zavet, čiji je najverniji čuvar kroz vekove gubitka srpske državnosti bila.

Samo zato što si paranoidan, ne znači da ti ne rade o glavi – glasi citat iz kultnog romana Džozefa Helera, „Kvaka 22“.

Razlika u pristupu je temeljna: dok Vučić u startu, na jedan posredan ali ipak jasan način, iznosi stav da se on, u ime Srbije, protivi referendumu, Rusija ističe da je referendum legitimno demokratsko sredstvo, i ostavlja otvorenom mogućnost da njegovo raspisivanje bude povod za otvaranje dijaloga koji bi proizveo rešenje koje bi bilo prihvatljivo za sve strane – možda čak i bez sprovođenja referenduma.

A šta bi to mogao biti Mašićev pravi motiv, osim izazivanja međuverske mržnje, podsticanja verskog i nacionalnog ekstremizma, i širenja dezinformacija? Najbolje je pročitati šta neki od nekad „njegovih“ kažu o njemu. Na primer, „E-novine“:

Ništa ne smeta vladajućim engleskim (a ni američkim ili nemačkim) slojevima da po milion puta probaju da trajno prikače epitet „genocidnosti“ na srpsku državnost s obe strane Drine i kleveću čitav jedan narod i pojedince. Po njihovom rezonu, to je „samo“ sredstvo koje im trenutno čini posao.

Slušamo svaki dan, i to više puta dnevno, koliko je „pregovaračima“ iz Nemanjine 11 „teško“ na briselskim pregovorima o Kosovu i Metohiji, kako ono što su oni doživeli „nikom ne bi poželeli“, kako su „najveći pritisci“ na, a kome bi drugome – Aleksandru Vučiću.[i] Te davje šiptarska delegacija „došla da se ne dogovori“,[ii] ili da „ništa ne potpiše“.[iii]

Za razliku od sportista, ovi studenti se takmiče u potpuno neregularnim i neravnopravnim uslovima, protiv neuporedivo jačeg, bolje finansiranog i bolje naoružanog protivnika.

Srbi i te kako cene uspeh – kada je zaslužen. Mi jednostavno ne podnosimo uspeh za koji se sumnja da je nepošteno, nečasno ili nedostojno stečen, u nejednakim ili povlašćenim uslovima, u iskrivljenom vrednosnom sistemu.

Ako izraelski ambasador jasno kaže da je Srbija u potpunosti bila na pravoj strani – to znači samo jedno, i ne može se tumačiti na bilo koji drugi način.

Jasno je da se ovo isforsirano idolopoklonstvo nameće odozgo. Što od zapadno kontrolisanih medija, što od zapadno finansiranih NVO, što od lenjih ili korumpiranih „analitičara“, što od staro- ili novopečenih prozapadnih političkih „elita“. Što ga ne čini manje degutantnim.

Imamo posla sa opasnim ljudima sa još opasnijim namerama. A žmurenje i zabijanje glave u pesak – nikada nije bilo rešenje. Dakle, suočimo se sa nekim surovim činjenicama, odnosno upozorenjima: