Европа после Париза тоне у исламофобију и расизам, али носиоци тога неће бити озлоглашени десничари, већ владајуће елите.

1.

Више од медијске пажње коју изазива, више и од броја и „квалитета“ жртава, успех једне терористичке операције у првом реду огледа се у одговору стране која представља жртву. Тиме мерен, напад Исламске државе на Париз највећи је успех терориста још од напада на Њујорк 11. септембра 2001. године.

Колико год осуђивали француску политику на Блиском Истоку, било је тужно видети актуелног наследника Де Головог печата како у прошлу суботу на сав глас објављује рат једном планетарном страшилу које се прогласило војском. Још тужније било је гледати смешних 15-так авиона једне некад велике силе који су узлетели и истресли своје ракете негде где су њихове велике уплашене очи могле да виде ратнике ИДИЛ. (После смо сазнали да су тукли сиријску нафтну инфраструктуру на окупираној територији, баш би било лепо сазнати ко им је дао списак циљева.) Али ни то није било довољно, него су одједном сви почели да понављају, као папагаји, како због напада терориста Француска мора да промени устав, где се ствари полако слажу да Patriot Act преплива Атлантик и укорени се у Европи.

Општу хистерију и провалу глупости употпунили су они од којих се то највише очекивало – француски интелектуалци. Утицајни Доминик Моизи, као неки савремени Урбан II, напад у Паризу види у кључу сукоба варварства против цивилизације. И не само то, већ, посве крсташки, као пројекат који ће ујединити и спасити Европу види рат против исламских варвара, који ће нам вратити пољуљани идентитет Европљана. Још утицајнији Бернар-Анри Леви ко зна који пут позива у рат жалећи притом што – нимало оригинално, јер то је опште место америчких неокона – ислам није имао своју реформацију, јер да су, ето, имали свог Мартина Лутера, данас не бисмо страховали од ИДИЛ-а.2.

У временима и догађајима кад би нормалан свет морао да уђе у широко преиспитивање сопствене позиције, у Француској ни речи о томе како ће следеће године бити обележен цео век Сајкс-Пикотовог споразума, којим је дат стартни знак за бесомучну западну експлоатацију Блиског Истока.

Нико се више на Западу не сећа како ће се четири године потом навршити сто година од конференције у Сан Рему, после које су у Черчиловој режији западне силе погазиле обећања дата Арапима. Све после тога била је само разрада задате теме, цео век завера, државних удара, криза и ратова, сто година непрестаног стезања завртња, које је кулминирало окупацијом Ирака, Арапским пролећем и ломљењем Сирије. Наравно, та градација имала је и своју сразмерно градирајућу пројектовану реакцију – оно што нису могли брутални Јасер Арафат и ПЛО, могли су Бин Ладенови муџахедини; где су стали муџахедини наставио је њихов монструознији наследник Ал Каида; кад је потрошена Ал Каида, добре су биле звери ИДИЛ-а.

Наравно, и ИДИЛ ће бити уништен, додуше не због тога што је Запад морално згрожен последњом мутацијом исламских бораца, већ зато што је потрошен и што је Русија забринута од могућих планова њихових покровитеља на својој територији. Али шта ће, пратећи стогодишњи тренд, уследити на Блиском Истоку после ИДИЛ. Банда људождера? Секта дерача коже с леђа?

О томе ће и Оланд и БХЛ мислити сутра. Наравно, ниједан глас хуманистичке Европе не мисли да би можда за промену Арапе требало оставити неко време да на миру решавају своје проблеме. Зашто? Зато што – каже савремени европски либерални ум – хуманизам данас није реалполитичка позиција. Уместо тога, сугерише БХЛ, потребно је пронаћи исламског Мартина Лутера. Каква грандиозна културрасистичка будалаштина! Покушајте да замислите муслимана који би рекао да је хришћанству неопходан Мухамед.

3.

Западно разумевање Арапа извезло им је један од својих најмонструознијих секуларистичких изума – тероризам. Недуго затим схватили су како је реч о сувише вредној батини да би служила муслиманима. Нису им дакле само отели нафту и будућност већ – у ери муџахедина, Ал Каиде и ИДИЛ – и тероризам, који су им претходно великодушно даровали.

Ако се дакле Буш млађи пре туце година понео као будала, препричавајући како му је сам Бог рекао да нападне Ирак, постоје ли речи да се опише понашање Оланда, који зна каквом катастрофом се завршила Бушова авантура и покушава то исто? Француска и Оланд тако су се показали као идеална жртва, и то двострука. Као најразбијенија велика европска земља, Француска је била и остаје најлакши плен терориста, и, као исто то, идеална жртва Америке. Јер Patriot Act тешко је урушио Америку, изводећи транзицију из демократије у владавину тајних служби и банкара. Али Америка је свој Patriot Act преживела, Француска неће. Таква промена секуларизованој Европи ће за тренутак повратити илузију како се својом невеликом снагом обрачунава са тероризмом, али ће је увући у исламофобију и отворити јој старе ране етнонационализма. Patriot Act Европи, коју ће напасти преко Француске, донеће потпуни хаос.

4.

Иако је у нападу на Париз било много контрадикторних момената, обичном посматрачу није могуће да пронађе чврсте аргументе да се радило о још једној америчкој false flag операцији. Оно, међутим, што се не може порећи јесте да је највише користи од удара ИДИЛ на Париз имао Вашингтон, колико год западни медији пуштали димне бомбе као је све то приближило Оланда и Путина. Јер, ако већи део Европе данас прихвати Оландову реторику, њено истинско политичко буђење, које је у клици, биће одложено на неодређено време.

Било је довољно видети колико су и западни и домаћи медији инсистрали на томе да је један од терориста сиријски мигрант, и колико се гурало у позадину да је већина убица и рођено и одрасло у две европске метрополе. Зашто? Зато што смо напунили Европу мигрантима, а сад је за један добар хаос потребно да их мрзимо, тако да ће се напад у Паризу моћи тумачити и као други део активности америчко-британског менаџмента европском избегличком кризом. Није случајно Ангела Меркел, упркос притисцима, с напором задржала политику отворених врата према мигрантима и одбила позив да и сама бомбардује положаје ИДИЛ у Сирији. Немци су једном платили високу цену своје ксенофобије и неки међу њима је не би други пут куповали од Британаца.

5.

Зато делови наше и европске деснице, углавном вансистемске, узалуд ликују како је напад на Париз показао колико су били у праву у својој резерви према мигрантима. Нису били у праву јер тероризам у Паризу није имао никакве везе с тим, што не значи да мигранти неће платити цену. Ако неко мисли како је после Париза Марин ле Пен ближа власти него што је икад била, горко се вара. Већ данас њене изјаве како би затварала радикалне џамије су лук и вода према ономе што себи дозвољавају Оланд и Саркози. Будућег председника Француске одредиће то колико ће Оланд бити спреман да убија како би своју нову реторику учинио веродостојном и од тога колико ће Саркози бити гласан показујући незадовољство Оландовим оклевањем да убија.

Јер овде неће бити реч о одбрани Европе, већ о варварству које ће се одигравати у то име. Треба ли уопште сумњати да ће се у томе боље снаћи Оланд и посебно Саркози него Ле Пенова. Треба ли сумњати у то да је смисао реакције на напад у Паризу задржавање старих европских политичких елита са измењеном реториком, а не буђење снага које ће повратити одбрамбени рефлекс Европе. Јер старе елите ће Европу бранити од муслимана; нове елите би је браниле од Америке, од оних који су отворили пут за ИДИЛ до Париза.

6.

Зато је добро што се Србија опире ширењу исламофобије у региону и што није подлегла хистерији да подигне бодљикаву жицу за избеглице на својим границама. Проблем те стратегије, међутим, састоји се у томе што су муслиманске политичке елите и у Босни и на Косову и Метохији под пуном америчком контролом. Зато је добро што Србија пружа руку муслиманима, одбијајући да потоне у ратни хаос, али, нажалост, без једног важног елемента може да буде опасно. За мир је, поред пружене руке, наиме, важно имати и инструменте одвраћања.

Само са тим инструментаријумом – а реч је, дакако, о оружју – Србија може да има онакав однос према муслиманима какав данас има Русија Владимира Путина. Елем, једна од највећих пропагандних победа руског лидера у Сирији је у томе што већ недељама немилосрдно туче по ИДИЛ, а да чак ни најокорелијим западним медијима није пало на памет да га због тога прогласе исламофобом и фашистом.

Европа данас тоне у својој декаденцији, коначно, како сугерише Моизи, срећна што је пронашла свог непријатеља пред којим може да се уједини. Њена најдубља трагедија је у томе што то није тај непријатељ и што се таква замена основних појмова не да преживети. Трагедије ће се спасити онај део Европе који своје разумевање ствари буде тражио у чврстој сарадњи са Русијом. (Уз извесне резерве, типујем на Немачку, која је напад на Париз испратила идејом да Русији треба скинути санкције.) На руском списку Србија котира веома високо, и наредних пар месеци показаће колико високо стоји на сопственом списку.

Наиме, претходних дана многи су препознали, а неки и осудили трагедију наше располућености – где су нам културно и цивилизацијски жртве у Паризу биле веома блиске, али нам је у политичком смислу и третману Запада, коме је Балкан само део Великог Блиског Истока, ближа позиција угњетених муслимана. Кад себе ставимо на највишу тачку сопствених приоритета, та располућеност може да постане наша велика предност, која нам неће дати да погрешимо.

Извор: Нови стандард

Oznake: arapi, evropa, Željko Cvijanović, IDIL, Islamofobija, Muslimani, SAD