Злато је имало рекордну вредност 1980, када су совјетске трупе ушле у Авганистан, а Запад се прибојавао ширења комунизма. Ако је судити по томе, раст цене злата указује да је свет политички и економски нестабилан и да се не назире скори расплет.

Злато је имало рекордну вредност 1980, када су совјетске трупе ушле у Авганистан, а Запад се прибојавао ширења комунизма. Ако је судити по томе, раст цене злата указује да је свет политички и економски нестабилан и да се не назире скори расплет.

Није злато све што сија. Тако ни златна олимпијска медаља нашег рвача Давора Штефанека, као уосталом ни осталих 5.129 највиших одличја искованих за Олимпијске и Параолимпијске игре – нису златне, већ позлаћене. Најомиљенији племенити метал чини само 1,2 одсто од пола килограма колико су тешке. Остало је рециклирано сребро. По тренутним тржишним ценама злата и сребра, највише олимпијско одличје вредно је само 587 долара.

Некада, тачније до 1912. године, било је другачије. Златне олимпијске медаље су заиста то и биле. Данас олимпијско злато служи као мамац за спонзоре и награде националних олимпијских комитета. Тако Олимпијски комитет Сједињених Држава – земље са највећим бројем медаља у Рију – за златно одличје исплаћује 25.000, за сребрно 15.000, а за бронзано 10.000 долара. Међутим, амерички порески органи ове награде третирају исто као и добитак на лутрији, те их опорезују по највишој стопи од 39,6 процената.

Тако ће најбољи пливач света (а по некима и свих времена) Мајкл Фелпс порезницима оставити преко 55.000 долара. Но, то није ништа према правом, од спонзора прикупљеном профиту овог пливача. Он износи око 55 милиона долара. Тиме је Фелпс по заради превазишао славног репера Фифти Сента или португалску фудбалску легенду Луиша Фига, и као алхемичар позлаћене медаље “претопио” у суво злато.

Данас племенити метал чини само 1,2 одсто од пола килограма колико су тешке златне медаље. До 1912. године било је другачије. Златне олимпијске медаље су заиста то и биле.

Но, злато ових дана није само на памети олимпијцима. Неколико хиљада километара северније од Рија – у Лондону – у току је права борба за злато. Британска престоница не лежи на златној жици, али трезори Енглеске централне банке, посебно за ту сврху саграђени тридесетих година прошлог века на глиненом тлу недалеко од Темзе, чувају чак 400.000 златних полуга. Свака палета трезора складишти 80 полуга или тону злата. А вредност само једне полуге је почетком августа износила 411.770 долара. Проста рачуница доводи нас до вредности од 165 милијарди долара у злату.

Наравно, Велика Британија би била срећна земља када би цео садржај трезора био њен. Влада у Лондону власник је малог дела овог богатства, које припада како другим централним банкама, тако и финансијским институцијама. Од њих је опет најважније Лондонско удружење тржишта злата. Злато није обична роба, те се њиме не тргује на берзи, већ директно или, како то банкари воле да кажу, “преко шалтера”. За Лондонско удружење тржишта злата може се рећи да држи монопол на ову врсту трговине.

Подаци од пре осам година, када је потражња за златом почела нагло да расте због светске економске кризе, говоре нам да ово удружење у року од 4,4 дана кроз руке провуче целокупну годишњу производњу злата или нешто преко 18 милиона унци (519 тона злата). За годишњу производњу сребра потребно му је два дана дуже. Међутим, Акциони комитет за борбу против монопола на тржишту злата тврди да су званични подаци далеко од стварних. Ово тело сматра да Лондонско удружење тржишта злата обрне 21,5 милијарди долара дневно.

Ако вам се врти у глави, сматрајте да подлежете првим симптомима златне грознице. И нисте једини. У овом тренутку се за доминацију на тржишту злата боре најмоћнији банкари света. Као боксери у Рију, у једном углу ринга су они који теже да регулишу тржиште племенитих метала, које због политике продаје “преко шалтера” не подлеже истој контроли као остали делови берзе. Овај табор жели да племените метале увуче под кишобран берзанских правила. Главни поборник стварања нове берзе за племените метале је најмоћнија банка на свету када је реч о робној трговини – Голдман Сакс.

Одмах уз њу је и једна од најмоћнијих финансијских институција Азије – Индустријска и комерцијална банка Кине. Само од њене активе, вредне 2.500 милијарди долара, врти се у глави. Дакле, то су изазивачи. За статус кво су две највеће банке у сфери трговине племенитим металима – Џеј Пи Морган и ХСБЦ. Њих, очекивано, подржава и Лондонско удружење тржишта злата, које додуше предлаже компромис – већу транспарентност трговине “преко шалтера”, али ништа више од тога.

Друго се није могло ни очекивати, јер управо то удружење два пута дневно, после телефонских разговора са својим члановима и клијентима, поставља светску цену злата за тај дан. Цена злата се вековима званично или незванично одређује у Лондону. Тачније, од краја 17. века када је, уз краљевски благослов Елизабете Прве, моћна Источноиндијска компанија (тачнији превод би био Карипска компанија, пошто је на енглеском Источна Индија синоним за – нисте се надали – Карибе) у Лондон превезла тоне и тоне бразилског злата.

Тада је ковач краљевског новца био нико други него Исак Њутн, те је његовом стратегијом Енглеска постала прва држава са златном подлогом. Европа ће остати при сребру до половине 19. века. Затим су уследиле златне грознице у Калифорнији, Аустралији и у Јужној Африци.

Цена злата први пут је фиксирана у канцеларији Ротчилда 1919. године у Лондону. И тако је остало до 1987. године када је Енглеска централна банка пристала да делимично регулише ово тржиште и учини га барем делимично независним од пет главних банака из овог сектора. Тако је рођено Лондонско удружење тржишта злата, које влада светским драгоценим металима већ (или тек) три деценије.

Инвестициони могули све више окрећу леђа берзама и – улажу у злато. Најгласнији међу њима је Џорџ Сорош. Његов фонд је у мају продао чак 37 одсто својих акција на америчким берзама.

Зато не чуди то што дизгине не намерава да испусти у години у којој је цена најплеменитијег метала скочила за четвртину. С обзиром на “брегзит”, кризу у европском банкарству и глобалну политичко-економску нестабилност, те, што је важније, непредвидљивост, очекује се да злато сваким даном настави да све јаче сија. За сада тржиште прати диктат главних централних банака. Међутим, инвестициони могули све више окрећу леђа берзама и… погодили сте – улажу у злато.

Најгласнији међу њима је Џорџ Сорош. Његов фонд је у мају продао чак 37 процената својих акција на америчким берзама. Но, зато је купио преко милион деоница СПДР Голд траста, који прати цену злата. Штавише, милијардер је купио 1,7 одсто акција највећег светског произвођача злата – Барика. Ако се подсетимо Сорошеве процене од пре пар месеци да га кинеско тржиште подсећа на америчко пред почетак светске економске кризе, не чуди што највеће кинеска инвестициона и комерцијална банка жели да постане важан играч на тржишту злата. И што настоји да то тржиште регулише. Немојмо да заборавимо да је влада у Пекингу, уз владу у Москви, један од највећих купаца злата још од почетка економске кризе у еврозони 2011. године. Кинеске резерве у злату тренутно се процењују на 1,7 одсто укупних резерви најмногољудније државе света. Додуше, постоји још један разлог за овај потез Кинеза. Глобални капитал се све више сели у Азију, те тако трговина златом на Шангајској берзи не само да цвета, већ прети да по обиму угрози лондонску.

Ново време захтева нова правила, иначе ће тржиште злата почети да стагнира, упозоравају стручњаци ове банке. Уколико Кинези и Голдман Сакс успеју да остваре своје планове и укључе трговину племенитим металима у берзанска правила већ почетком следеће године, биће то највећа промена у глобалној трговини од седамдесетих година прошлог века када се нешто слично догодило са нафтом. Та деценија била је и период кад се долар развео од злата као своје подлоге. Последњи су то учинили Швајцарци на прелазу у нови миленијум. Дакле, валуте се данас не везују за цену злата. Ипак, централне банке различитих држава власнице су 19 одсто “надземног злата”, дакле оног које је већ ископано из земље.

Пре 17 година Вашингтонским споразумом о злату ограничена је продаја најпожељнијег метала на 500 тона годишње. Пре седам година број тона је смањен за 100. Да ситуација буде компликованија, тешко је проценити колико стварно има злата у светским трезорима, од којих је најважнији онај у Лондону. Кинески инвеститори ових дана покрећу питање ликвидности трговине златом на Западу. Преведено на језик смртника, они питају да ли се овде тргује постојећим или фиктивним златом и шта би било када би сви инвеститори желели да своје злато и опипају? Ствари додатно компликује чудно понашање цене злата у последњих пар година. Традиционално, она је ниска када су каматне стопе високе и обратно.

Но, када је прво Европска, а затим и Индијска централна банка повисила каматне стопе због економске кризе пре пет година, цена злата се није померила. Зато не чуди што расте важност, а самим тим и акције компанија које злато ископавају. Расте и апетит тих компанија да се што пре домогну нових златних жица. У том контексту треба посматрати интерес чак две такве компаније за даље истраживање залиха злата испод Борског језера. Сам Рударско-топионичарски басен “Бор” је до пре четири године инсистирао да ће сва нова истраживања спроводити самостално. Да ли ће тако и остати под притиском глобалног тржишта показаће блиска будућност. Но, сигурно је једно – тренутна борба за злато је шанса за борске рударе.

Наша сламарица је у Бору, а глобална у Лондону. Месеци пред нама показаће да ли ће тако и остати.

А да је борба огорчена сведочи и чињеница да је у ринг ушла и британска премијерка Тереза Меј. Она је, наиме, пре пар недеља одбила да стави свој печат на кинеску 18 милијарди фунти вредну инвестицију у атомску централу “Хинкли“. Међутим, пре само пар дана послала је кинеском председнику Ши Ђинпингу писмо у којем инсистира на чвршћим пословним везама између две земље. Када знамо да се све ово одбија паралелно са борбом за лондонско тржиште злата, ова политика штапа и шаргарепе постаје много јаснија.

И на крају, сетимо се када је злато имало рекордну вредност. Било је то 1980. године када су совјетске трупе ушле у Авганистан, а Запад се прибојавао глобалног ширења комунизма. Ако је судити по томе, раст цене злата указује да је свет политички и економски нестабилан и да се не назире скори расплет овакве ситуације. И зато онај ко сачува злато у сламарици има највеће шансе да кризу најбезболније преброди. Наша сламарица је у Бору, а глобална у Лондону. Месеци пред нама показаће да ли ће тако и остати.

ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО 45 ТОНА СРПСКОГ ЗЛАТА?

Нето девизне резерве НБС повећане су од почетка 2015. за 85 милиона евра по основу интервенција централне банке на међубанкарском девизном тржишту. Како је истакла гувернерка НБС Јоргованка Табаковић, резерве у злату износе 18,3 тоне. Од укупних златних резерви 1,01 тона се налази у Базелу, а остатак у Трезору НБС. Према њеним речима, питањем како је од 46 тона злата похрањених у Базелу остала само једна тона још дуго ће се бавити надлежни људи у Србији.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Џорџ Сорош, Голдман Сакс, злато, Ивана Милорадовић, Кина