Прочитај ми чланак
Глобална економска криза која је у постсовјетским земљама болно ударила по буџетима и судбинама најнезаштићенијих националних економија, по домаћинствима и обичним људима, многе је натерала да преиспитају своја гледишта која су се некада чинила тако обећавајућа, да преиспитају оно, што се доскора чинило као стена чврста основа либерално-демократске доктрине „стабилног економског развоја“.
Перспективе евроинтеграције које су изазивале малограђане, почеле су пред очима евидентности краха европског мултикултурализма и раста финансијско-економских проблема еврозоне да бледе…
Дошло је време да се погледа истини у очи: асимилациони потенцијал Западне Европе је потпуно исцрпљен, „уједињена Европа“ осећа „кризу неварења“. У Европску унију, а тим пре у Шенгенску зону, више нико вас неће пустити. У таквој ситуацији оним постсовјетским земљама које се граниче са ЕУ сасвим сигурно је обезбеђена незавидна улога карике у „санитарном појасу“.
Предајући на универзитету у Кишињову светску економију све време сам осећао дубоку недоумицу због поразне дисонанце међу оптимистичком садржином уџбеника, академског стила описивања светских економских тенденција („брисање“ граница ради „слободне“ циркулације капитала, општа приватизација државних актива, опште „стезање каиша“ за оно што се тиче социјалних програма) под заједничком паролом „There is no alternative“, са једне стране, и насиља које данас чине моћне међународне политичко-олигархијске структуре, финансијске корпорације и медијске империје – са друге.
Садржина читаве те „академске“ политичко-економске литературе се налази у невероватној супротности са све већом пукотином између све сиромашнијег становништва и све богатијих олигархијских елита, међу обећавањима „стабилног развоја“ и дизања малопродајних цена, социјалне незаштићености и економске крхкости све већег броја људи, између наглог јачања појединих „гураних напред“ економија и деградације економија већине постсовјетских држава.
Снажно средство геополитичке и геоекономске експанзије данас, баш као и увек, представља идеолошко оружје, зато што ништа није толико у стању да уједињује или свађа људе као идеја која формира (или руши) систем. То убедљиво доказује последњи низ рушилачких „демократских“ револуција у земљама ислама (баш као и последњи талас провокативних „унионистичких“ маршева код нас у Молдавији). Снаге религијског фундаментализма и национализма које су се отргле на слободу лако се прерушавају у „либералне“ и „демократске“ покрете, после чега се као бумеранг враћају својим творцима.
Присетимо се како су САД после Другог светског рата натерале на фактичко „самоликвидирање“ велику Британску империју, тако што су као о изузетно важној говорили о експлозивној идеји „права нација и народа на самоопредељење“. Иста судбина је стигла и француски колонијални систем, да не говоримо о остацима португалске и холандске империје. Затим су наведено колонијално наслеђе транснационалне корпорације, наднационалне банке и финансијске структуре почеле ефикасно да ломе на делове и гутају.
Као резултат се појавио бескрајни и непресушни до сада ред социјално-политичких криза и војних конфликата – од западних обала Африке до источних обала Азије.
А после тога су уз помоћ истог комплета либерално-демократских доктрина до тла срушени социјалистички лагер, Совјетски Савез и Југославија. Либерално дефинисање „слободе“ и „демократије“ се претворило у пљачкање државне својине, растурање унутарсистемских привредних, транспортних, научних, образовних и културних веза. Над руинама СССР-а су почели да круже представници транснационалних корпорација, ММФ-а и других међународних структура, подстакнути северноамеричким документима са ознаком „поверљиво“.
Међутим, како је погибељност те еволуције све више себе разоткривала, људи из најразличитијих постсовјетских земаља су све више почели да размишљају о томе да је дошло време да се трпа камење у џепове. Али се тада појавило питање: због које идеје?
Теоријски било која идеја о формирању система (баш као и она о његовом уништењу) мора да поседује најмање два квалитета:
· Први је особина да изазове масовни „одјек“, до ког долази уз одговарајуће информативно деловање у условима припремљености да се то деси, а који је током времена смештен у колективно историјско сећање и културу реципијената;
· Други је снажна „атрактивност“ (снага привлачења) у економском, статусном и неком другом смислу.
За актуелизовање такве „суперидеје“ неопходно је да међу потенцијалним земљама-учесницама постоји нов културно-историјски пројект, довољно велик и утицајан, способан за „одјек“ и „атракцију“ код масе људи, незадовољне садашњом ситуацијом у својој земљи, а који су изгубили поверење у идеје које претендују на алтернативу (на пример, код нас, у Молдавији број оних који желе ступање у Европску унију и који верују у ту „измишљотину“ за последње три године власти „евроинтегратора“ се невероватно смањио).
Али – борба за алтернативу се не прекида… Шта су Руска империја и Совјетски Савез представљали за народе садашњег постсовјетског (пост-империјалног) простора? „Империју зла“ или носиоце светског прогреса? „Тамницу народа“ или стварне ослободиоце и ујединитеље? „Расаднике ђавољег зла“ или носиоце великих стваралачких идеја? Заједничко историјско сећање садржи не само примере владалачке суровости, већ и примере најснажнијег херојства и племенитости, не само периоде крвавих смутњи и цепања, већ и периоде невероватне солидарности и уједињености, трагичних катастрофа и великих подвига.
Код избирачког, тенденциозног прилаза историјском сећању, ако се тако посматра, уопште није тешко да се посеју семе мржње и даљег распада. Осим тога, митске „менталне“ карте „просвећене Европе“ и „варварске Татарске“ још од епохе просветитељства су се утабориле у савремену политикологију, наилазећи на одушевљени пријем код постсовјетских „евроинтегратора“.
Сада питање да пребацимо на другу раван: а да ли Евроазијски пројект може да послужи као моћна идеја за формирање система, да задовољи критеријуме и „одјека“ и „атрактивности“? Одговор је позитиван – да, може! Зато што Евроазијски пројект као и пре доноси свој снажан стваралачки потенцијал, он се дубоко угњездио у ткиво историјског сећања наших народа. Зато што Централна Евроазија већ стотинама година (па чак и хиљадама) представља јединствен економски и културни простор, који је повезивао у јединствену целину Запад и Исток. Питање је само колико наследници те заиста велике евроазијске идеје дубоко схватају сопствене историјске задатке.
Велике идеје никада не умиру, али за њих треба да се бори – да се бори максимално упорно, доследно, самопрегорно. Без обзира на постојање свих објективних услова за реализацију Евроазијског пројекта, на објективно изванредне перспективе и могућности које постоје (јединствен географски положај у Свет-систему, потенцијално огромно потрошачко, инвестиционо и радно тржиште, разноликост и практична неисцрпљивост ресурса, културна „сложеност“ , etc.) у претходне две деценије на некада јединственом државно-политичком, економском и културном простору дошло је до озбиљних промена. Да неке, најбитније међу њима, поменемо:
Прво, у постсовјетским земљама се појавила нова генерација становника са новим, специфичним начином схватања (менталитетом), који се у многом заснива не толико на представама о томе шта је то прогрес, већ и на прастарој архаици која се сакрила под називима либерално-демократских „принципа“ и „вредности“ („модернизовано“ удруживање у кланове, „осавремењени“ етнократизам, партијско-групни протекционизам, „научно“ образложена мржња према „припадницима других народности“ и др.);
Друго, усмерена идеолошка пропаганда се прилично потрудила како би дискредитовала нашу заједничку прошлост, урушила традиционалну грађанску и религиозну етику, у главе људи усадила русофобију, ксенофобију и остале рушилачке психолошке комплексе. Провокативни испади у стилу „Pussy Riot“, геј-парада, бракова међу истим полом и осталог, представљају разбеснеле симболичне нападе на основе наше цивилизације и наше историјске савести;
Треће, нова политичко-олигархијска и корумпирана елита је у многим постсовјетским земљама већ потпала под утицај западних центара моћи и глобалне елите.
Увек ће снаге које су се намерачиле на наше ресурсе бити препрека нашим народима у остварењу перспективе освајања ресурсних потенцијала развоја. И сваки пут када наши „сувишни људи“ и „сувишни економисти“ буду тежили обнови свог јединства, наведене снаге ће чинити све како би то спречиле.
Либерално-демократско „слободоумље“ , које они проповедају, нема ништа заједничко са принципима слободе, правде и демократије, шта више – нема ништа заједничко ни са слободним тржиштем (на то је, када је говорио о глобалној монополизацији новца, производње уопште и власти, одавно упозоравао признати историчар и економиста Фернан Бродел).
Међутим, без обзира на најдубљу могућу економску и идеолошку кризу либералне демократије (до које долази због неконтролисаног „штампања новца, актива и илузија“), либерално-демократска митологија и демонологија наставља да у људским главама сеје „рушилаштво“.
Све то говори да се при реализацији Евроазијског пројекта неће моћи проћи без примамљивих економских перспектива. Како би се у Евроазијски пројект приволеле постсовјетске земље заједно са њиховим људским капиталом подразумева огромне напоре у које спада информациони рад којим би се превазишле погубне последице идеолошке индиферентности.
При том треба да се избегне цео низ опасних крајности – „одзив земљака“ у Русију који „огољује“ огромни простор, а који су некада цивилизовали руски људи, агресивна политика цена и царина, непромишљене мере у вези са „гастарбајтерима“ и оним постсовјетским политичарима који су, ангажовани од стране евро-атланских кругова, заинтересовани да се створи слика Русије као „империје зла“.
Приврженост евроазијској парадигми захтева, осим великих инвестиција (за велику изградњу увек су неопходна и велика средства), вишеплански, добро координиран, промишљен и групни рад у свим стратешким правцима развоја постсовјетског света. Радови који су усмерени на подршку оним здравим снагама у земљама бившег Совјетског Савеза, за које велика евроазијска идеја није дежурна сензација, и није нова „проруска“ кампања, није фантасмагорија повратка у несталу прошлост („back to the USSR“), већ огромна нада на стицање сопственог достојног места на бескрајним просторима „Трећег света“ – између атланског Запада и тихоокеанског Истока.
(Фонд стратешке културе)
