Pročitaj mi članak
(Адванце,Телесур, Глобовисион)
У протекла три дана вест која плени пажњу широм света је свакако смрт венезуеланског председника Уга Чавеза.
Апсурдно је било чути како венецуелански опозициони лидер Хенрике Каприлес, те медијске куће традиционално критичне према покојном председнику, показују више поштовања и пијетета према свом најљућем непријатељу, него они који су у Чавезу видели остварење своје највеће ноћне море, а то је да је другачији свет од онога којега нам намећу ипак могућ.
На једној државној телевизији у региону је ноћас ‘врсни познавалац прилика у Латинској Америци’ изјавио ‘како је недвојбено да ће Николас Мадуро победити за месец дана, али да ће се привреда Венезуеле урушити онога тренутка када падне цена нафте и када падне режим на Куби’ . Процена коју није потребно нити коментирати.
Иако би било пристојно у миру испратити лидера који је дао наду обичном човеку, те причекати неколико дана за дубљу анализу ситуације у Латинској Америци, након изјаве америчког председника Барака Обаме ‘како се нада да ће САД добро сарађивати са новом Венецуелом’ и критика упућених на рачун лика и дела покојног председника Чавеса, одлучили смо покушати анализирати што би се могло догодити у Венецуели и Латинској Америци након смрти Уга Чавеза.
Смрт Уга Чавеза ће засигурно показати Латинској Америци колико је његова комплексна и великодушна личност била важна у животу континента у протеклих петнаест година. Један део свог програма је остварио. Сукоби између земаља Латинске Америке су се стишали, ау неким случајевима и трајно решили. Утицај САД-а на регион је сасвим избледео.
Социјализам 21 века је ипак остао још увек само пројекат. Социјалне разлике, и поред програма које је провела влада, се јесу умањиле, али нису нестале. Мора се признати да је искорјењене екстремна беда и сиромаштво, те да управо зато данас у Венецуели плачу на стотине хиљада људи. Бесмислено звуче статистичке успоредбе о БДП-у по глави становника у Хрватској, Француској или Венецуели, јер је Венецуела под Чавесом доживела процват, а Европа је, слиједећи доктрину ‘слободног тржишта које ће регулисати само себе, али и животе људи’, доживела опште осиромашење којем се не назире крај.
Даље, морамо признати како је ‘Боливарски пројекат’ ипак крхак. Не треба занемарити улогу Вашингтона који ће искористити сваку прилику да елиминише било којег социјалистичког лидера Латинске Америке. Изгон из Каракаса двојице америчких дипломата, за које се тврди ‘како су проводили радње ван њихове надлежности’ говоре више него довољно.
Доказано је како су Давид дел Монако и Девлин Костал покушали ступити у контакт с високим официрима венезуеланске војске током Чавезове борбе за живот. Будући да је то, ако узмемо природу њиховог посла као војних аташеа, сасвим нормално, њихово протјеривање је јасан знак Стејт Департменту како се влада Николаса Мадура неће двојити да на било какву назнаку покушаја дестабилизације земље предузме драстичне мере.
Значење њихова протјеривања лакше ћемо разумети ако пренесемо службено саопштење министра спољних послова Елиаса Хаје.
‘Влада републике Венецуеле неће дозволити ни најмањи покушај уплитања у унутрашње прилике у земљи од стране оних који новонасталу ситуацију сматрају као знак наше слабости’, изјавио је Хаја.
Овим се објашњава и мобилизација војске, која се догодила готово истовремено са изјавом Николаса Мадура којом је објавио смрт председника Чавеса. Мадуро сада неће бити лако владати без Чавеса. Он се налази у ситуацији да мора пронаћи прави курс којега ће признати експоненти ПСУВ-а, али и главни стожер оружаних снага.
Већ је и само погоршање здравственог стања председника је створило велике проблеме влади, а унутар коалиције су расле тензије. Поједини аналитичари су наглашавали ‘како опасност не долази толико споља, колико унутар коалиције верне председнику Чавезу’. Наравно, радило се о ривалству два највећа кандидата за његовог наследника, Николаса Мадура и председника скупштине Диосдадо Кабела.
Диосдадо Кабелло је један од најмоћнијих људи у земљи, али и човек за кога база странке тврди да припада ‘болибуржоазији’ (људима који су се обогатили за време Чавезове владавине, али су својим знањем ипак допринели остваривању његова пројекта). Бирачи су га више пута казнили на изборима, али му је Чавес увек додјељивао високе функције које нису произилазиле из резултата избора.
Вероватно је то последица дугогодишњег пријатељства, али и сазнања да је Кабелло добро виђен у војним круговима. За већину официра се може рећи све, али не да припадају левој политичкој опцији. Војска је у Венецуели увек остала иста, а није тајна како су поједини официри повезани са војним круговима у Колумбији, а преко ње и са САД-ом. Дакле, Чавезова одлука да се ‘Кабелло не сме дирати’, испада сасвим логична.
Не заборавимо како је у Венецуели 1/2 политичара некада обављала високе дужности у оружаним снагама (као, између осталог, и сам Чавез). За Кабелла треба рећи како није хтео да дестабилизује земљу када му је због Чавезове болести по уставу припало место извршног председника, него га је препустио Ницоласу Мадуро.
Опозиција и САД су на то оштро протестовали, тврдећи ‘како се крши владавина права’, али Кабелло није попустио. На Чавезов захтев није се хтио позвати на своје право.
Сада када је командант Чавез мртав, постављају се бројна питања не само у Венецуели, него иу целој Латинској Америци. Он је више но ико пре њега успео повезивати челне људе и државнике земља у региону. Тешко да ће иједан од његових наследника успети оно што је он чинио. За такву улогу је потребан човек наднаравне енергије, жеље за успехом и визионар, а то је биоУго Чавез.
Ево Моралес се мора носити са озбиљним проблемима унутар земље. Рафаел Корреа такође. Кристина Кирхнер ће тешко моћи преузети на себе терет изградње ‘Наше Америке’ и Аргентину ставити на челно место у региону, оно место које је заузимала Венецуела до пре неколико дана. С друге стране Лула или Дилма Русеф би имали озбиљних проблема да их се прихвати као лидере на континенту због перцепције Бразила као нове силе. Неретко се Бразил знао оштро супротставити легитимним захтевима земаља у окружењу наступајући с позиције моћи. На Куби, која је имала највише благодати од ‘буђења Латинске Америке’, али којој је великодушно дала своје лекаре, превише је протурјечја да би се она могла посветити тој мисији и имати улогу коју је имала у прошлости.
‘Боливарскa револуцијa’ се не сме схватити као свршен чин. То је перманентни процес у коме се ништа не сме препустити случају. Тако да би Мадура већ требало забринути то што се на изборима мање гласача опредијели за ПСУВ него што их има чланску исказницу покрета. ПСУВ се не сме претворити у ‘организатора масовних приредби и манифестација’. Очигледно је да је до сада Чавез био тај који их је држао све на окупу, али се мора признати да никада није дошло до конструктивне расправе о разликама унутар коалиције. Исто би се могло рећи и за Боливију и Еквадор.
У Венецуели ће сигурно доћи на видело многи проблеми који поред Чавезове харизме нису могли утицати на развој ситуације. Основни проблем је што је база покрета незадовољна због паразитске ‘болибуржоазије’ у црвеним мајицама, која је, једноставно речено, постала владајућа класа одвојена од народа и на тај начин кочи ‘Боливарске револуцију’, остављајући је недовршену.
Народ у којега је Чавес веровао не сме дозволити да он постане само икона на црвеној мајици
‘Чавизам је помјерао границе људских могућности. То је био талас која га је избавио из затвора у време државног удара 2002. и који га је подстакао да радикализира ставове. Чавизам, то су били радници који су заузели Сидор и тражили национализацију од Чавеза, пркосећи министру рада. То су биле антиимперијалистичке масе, које су се организовале у тела народне власти. Будућност Венезуеле зависи о тим људима ио томе да ли ће успети да очува револуцију. Они на сваки покушај да се Чавезову дело претвори у икону на црвеној мајици морају одлучно реаговати свим расположивим средствима ‘изјавио аргентинско-мексички марксист Гуиллермо Алмеира.
Ово би требао бити одговор свима онима који се воде пуком статистиком, узимајући је као аргумент за оно што би они хтели да се догоди.
Непријатељи револуције, савезници капитализма и империјалистичких сила, настојаће сада више него икада оцрнити слику Уга Чавеза и револуције покренуте у Венецуели, али народ је онај који зна да му је Чавес вратио достојанство национализацијом и враћањем природних ресурса у власништво државе. Будуће генерације требају знати поштовати и учити о важном насљеђу идеје социјализма 21 века, које је оставио Уго Чавез.
