Pročitaj mi članak
(Факти)
Амерички престонички лист Вашингтон Пост објавио је већи текст у којем се признаје да „Асадове снаге почињу окретати плиму рата”.
Заокретање ратних ветрова се објашњава: „подршком Ирана и Русије и асистенцијом либанског Хезболаха”.
У тексту се такође истиче да бројне победе сиријске војске последњих недеља још увек нису довеле до одлучујућег преокрета, али и признаје – да се ствари сада крећу према томе.
„Напредак војске догодио се на стратешки важним местима а то указује на нови ниво спремности и енергије која се до сада није виђала у операцијама војске, сагласни су војни аналитичари, побуњеници и Сиријци који су блиски властима”, објавио је Вашингтон Пост.
Напредовање сиријске војске заиста траје већ неколико недеља у континуитету, нарочито последњих дана. Аналитичари, пише ВП, су сложни у процени да се ситуација окреће све више у Асадову корист што би му могло дати изузетно снажну позицију за време предстојећих преговора у склопу конференције коју заједно организују Русија и САД.
„Ако се све настави овако, сиријске власти ће свакако бити снажнија страна у тим преговорима. Ако кликнемо „паузу” на данашњој ситуацији, постаје јасно да побуњеници не представљају егзистенцијалну претњу режиму”, рекао је за ВП лондонски аналитичар Чарлс Листер.
Сада је војска готово у потпуности повратила контролу над ширим простором око Дамаска, док су ствари пре неколико месеци – нарочито након велике пошиљке оружја која је преко Јордана стигла за сиријске побуњенике – изгледале знатно боље по побуњенике.
Централна тема тадашњих анализа била је да ће Асад „побећи” у Латакију или Тартус, негде где већином живе „његови Алавити”. На почетку сукоба се јако много писало о војним пребезима. Тиме се стварао утисак да је војска пред распадом и поразом.
Данас је јасно да то није било доминантно и да пребези – којих је заиста било – нису бројно били значајни да би се пољуљала стабилност војске. Било је и неколико мање битних политичких дезертерстава, али је и њих било премало да би се изазвала криза сиријске власти.
Кадар који се одлучио за издају брзо је смењен, често и адекватнијим људима. Добар пример је актуелни сиријски премијер.
Колико су за офанзиву сиријске војске заиста заслужни Иран и Хезболах, вероватно ће увек остати питање за полемике.
Убедљивих информација о директном учешћу засад нема.
Изгледа да не пије више воду ни западна пропаганда верском сукобу у Сирији. Религијска секта којој припада председник Асад, Алавити, чини тек 11 одсто становништва. Да се ради о правом верском рату, сиријска војска би се одавно распала и сукоб би попримио неке сасвим друге димензије.
Ако религија има икакве везе са сиријским сукобом, онда се може пре говорити о сукобу већински секуларног становништва с мањински фундаменталистички настројеним делом.
Јер, 74 одсто житеља Сирије су сунити, а да су они заиста сви побуњеници – како неки медији желе да докажу – то би опет значило да је војска требало већ давно да се распадне.
У Вашингтон Пост-у чак и аналитичар Салем Захран признаје да су „70 одсто сиријских војника сунити”.
То је податак који баца у воду све приче о верском сукобу.
Прави разлог што је војска почела знатно напредовати је тај што је сада кренула с масовнијим приступом директном урбаном ратовању, док се пре концентрисала на нападе с тешком механизацијом и ваздухопловима. Заправо, ово је природни наставак инцијалне стратегије – након ослабљивања непријатеља ваздушним нападима и артиљеријом, креће се у преузимање градова, насеља и других упоришта.
А „градови” су заправо мањи градови од по неколико десетина хиљада становника јер побуњеници од почетка рата нису успели да заузму ни један већи сиријски град. Највећи успех им је била окупација неколико градских четврти у Хомсу и контрола над знатним делом источног Алепа – којег и даље држе.
Главни разлог успеха у делу Алепа је близина турске границе одакле им пристиже можда и највећа помоћ у сиријском рату.
Многи војни аналитичари, као што је пензионисани либански генерал Елиас Хана, тврде да се на терену у Сирији „осећа” Хезболахова обука јер је познато да је либански Хезболах изузетно добро увежбан за урбано ратовање.
Континуирано преотимање побуњеничких упоришта широм земље доводи до дезорганизације побуњеничких јединица које често остају одсечене једне од других и имају хроничан проблем с недостатком муниције.
Један од највећих проблема побуњеника представља немогућност да се удруже у заједнички војни фронт.
Било како било, сиријска војска има све већу контролу над Хомсом – где је управо и букнула оружана побуна 2011. А Хомс је важан јер се граничи са 5 сиријских провинција и 3 државе (Либаном, Јорданом и Ираком).
Контролишући Хомс војска може прекинути дотурање оружја побуњеницима из више смерова.
Друга изузетно важна локација је град Кусајр на либанској граници. Војска тај град тренутно држи под опсадом.
Током протекла два дана у руке јединица лојалних Башару Асаду пала су и последња насеља око града.
Уз све ово, Сирија обећава Израелу велике проблеме на Голанској Висоравни. Јуче је сиријски министар информација, Омран ал-Зоуби, рекао: „Можемо ући у Голан кад нам се год прохте, то је сиријска земља”.
Побуњеницима ништа добро не слути ни чињеница да је сиријска војска у потпуности преузела контролу над аутопутем Дераа-Дамаск који води према граници са Јорданом.
Јужни део овог важног пута побуњеници су држали готово два пуна месеца.
