Прочитај ми чланак
Узалудно је било причати да Британија није у Шенгенском споразуму, да није део еврозоне, да нико није у тако привилегованој позицији у ЕУ као УК. Заговорници останка у ЕУ имали су ту несрећу да најекстравагантнији, медијски и интелектуално, најјачи британски политичар – поред којег Дејвид Камерон и Џереми Корбин делују као залутали бруцоши на матурантску журку – жели да стигне преко кампање до лидерске позиције у Конзервативној партији и затим премијерске фотеље.
Некадашњи омиљени новинар Маргарет Тачер, Бо Џо – како га из милоште зову у Лондону – на путу је да освети своју некадашњу поштоватељку док је извештавао из Брисела пре више од четврт века, која је морала да поднесе оставку јер је њена евроскептична струја била поражена унутар торијеваца 1990. године.
Да је Бо Џо политичар који излази из устаљених шема, говори његово порекло. Џонсонов прадеда по очевој линији био је Турчин Осман Кемал, који се крстио и постао Вилфред Џонсон, звани Џони. На њега је Борис веома поносан, како због турског порекла, тако и због чињенице да је био новинар. Његова бака је потомак ванбрачне везе британског краља Џорџа ИИ, због чега је Борис у рођачким везама са половином европског племства, укључујући и Дејвида Камерона, и са немачком крвљу у себи. По мајчиној линији Џонсон има руско-јеврејске корене, и његова прабака је била робиња у коју се његов прадеда заљубио и оженио се њом.
Рођен је у Њујорку од родитеља који су били либерални левичари, има и америчко држављанство, школовао се на Итону и Оксфорду, са 23 године је писао за Тајмс, са 25 година био је већ дописник из Брисела за Дејли телеграф, најважнији конзервативни лист у Уједињеном Краљевству, главни и одговорни уредник Спектејтора (најчитанији недељник међу конзервативцима) постао је са само 35 година, градоначелник Лондона у два мандата и аспирант да изведе Велику Британију из ЕУ и постане њен премијер као његов омиљени историјски лик Винстон Черчил. Речју, животна биографија Џонсона као да је изашла из пера Кена Фолета.
Одмалена се истицао по својој врцавости, бриљантности, оштроумности, али и по лењости, непоузданости, непредвидивости. На Итону, где се школовао заједно са привилегованим поданицима Њеног краљевског величанства и надареном децом, Џонсона се сећају по аљкавости и кампањском учењу, и поред тога што је на Итон ушао, како не изоставља да подвуче у кампањи за Бреxит, захваљујући стипендији а не као привилегован, алудирајући на Камерона. На Оксфорду, где је студирао класичну књижевност, БоЈоа памте, пре свега, као спиритуалног лидера Булингдонског клуба, неке врсте тајног студентског друштва у чијем су „опису рада“ опијање и лумперајке по ресторанима и пабовима.
На једном од два најпрестижнија универзитета на Острву, Џонсон прави и своје прве новинарске кораке. Његова каријера није почела најславније, пошто је добио отказ у Тајмсу јер је измислио причу о краљу Едварду ИИ и његовом наводном геј љубавнику. Новинарски узлет стиже када га Дејли телеграф шаље у Брисел, као голобрадог дописника, у престоницу ЕУ. Младом Џонсону није требало много времена да се истакне као веома оштар критичар ЕУ и да заради велику популарност међу читаоцима традиционално евроскептичног дневника.
Његови заједљиви и проницљиви чланци против Европске комисије Жака Делора зарадили су му и место међу омиљеним новинарима Маргарет Тачер. Џонсон је био нека врста новинарске перјанице међу конзервативцима који су остали верни Челичној Леди у њеном антиевропском ставу који је и платила напуштањем Даунинг стрита број 10. Од тада датира и нетрпељивост између Џона Мејџора и Бориса Џонсона. Мејџор је лично прецртао Борисово име са листе кандидата торијеваца за Вестминстер на изборима 1992. године.
У новинарским круговима у Бриселу и данас се препричавају Џонсонове анегдоте, као и његова пословична кашњења са испоруком текстова уз најневероватнија оправдања која је испаљивао као салве. Није био ништа марљивији ни у улози главног и одговорног уредника Спектејтора, где је водио редакцију као што је и учио – кампањски. Број се увек затварао када су сви рокови већ поодавно прошли у сталној трци са временом и достављањем текстова у последњој секунди.
Као и у послу, и у приватном животу Џонсон је прилично опуштен и немаран. Изгубио је венчани прстен на венчању, женио се два пута, а ванбрачна веза са колегиницом у Спектејтору, Петронелом Вајт, коштала га је звања министра културе у сенци и умало брака. Вајтова је открила да је Џонсон у ствари самотњак који има врло мало блиских пријатеља, о чему сведочи и чињеница да га готово нико не зове Александар или Ал, што је његово крштено име, и да он тражи од особа које су му блиске да га тако зову.
И у пословном смислу Џонсон се показао као неко ко не држи реч. Када је постао главни и одговорни уредник Спектејтора, обећао је власнику да се неће кандидовати на изборима. Ма какви, Бо Џо је само две године касније ушао у Вестминстер, али је успео и да изнуди опроштај за своју недоследност од власника недељника и Дејли телеграфа и да остане на челу Спектејтора до 2005. године.
Затим је Бо Џо одлучио да изађе на црту до тада неприкосновеном и за многе непобедивом Кену Ливингстону, лабуристичком градоначелнику Лондона, чувеном „Црвеном Кену“ на изборима 2008. године. На опште изненађење, Џонсон је тријумфовао. Победа кандидата конзервативца на локалним изборима у Лондону је као када би, примера ради, кандидат СНС-а победио на Врачару, или демократа у Земуну. Године 2012. је без проблема освојио и други мандат.
Али Бо Џо не би био то што јесте да се задовољио фотељом градоначелника. Кандидовао се на изборима 2015. године и вратио се у вестминстерске клупе, али је његов школски друг Камерон осујетио његове намере да преузме торијевце неочекиваном победом. Наиме, Џонсон се надао поразу Камерона који би аутоматски означио оставку на лидерску позицији у странци, што би Борису отворило врата за преузимање кормила партије.
Референдум о Бреxиту пружио је нову шансу Џонсону да види леђа Камерону којег никада није варио. Сматрао га је привилегованим снобом још из школских дана. Није Бо Џоа уплашило ни то што је против себе имао готово комплетан политички, економски, финансијски, културни, академски естаблишмент, као и председника Сједињених Држава, Кине, Г7, ЕУ и свих осталих водећих међународних организација. Чак је и подршка која му је стигла од Доналда Трампа или Владимира Путина протумачена као контрапродуктивна. Међутим, ко познаје Џонсона, зна да га сви поменути опоненти само додатно мотивишу и да он лично има много јачи разлог од Бреxита за кампању.
Контроверзни плавокоси торијевац и биограф Винстона Черчила жели да постане премијер Велике Британије и нема намеру да чека 2020. годину када истиче мандат Камерону. У том контексту је референдум пречица, односно – да употребимо макијавелистички вокабулар – средство за стизање до циља. Другим речима, Камерон доживљава судбину Маргарет Тачер, са дијаметрално супротном мотивацијом. Челична Леди је смењена јер није убедила конзервативце да не учествују у рађању ЕУ, какву данас познајемо, а Камерон би могао да буде приморан на оставку јер је у међувремену већина конзервативаца постала евроскептична.
То није једини парадокс британског односа са ЕУ. На референдуму о ЕУ који је одржан 1975. године, лабуристи, Шкоти и грађани Северне Ирске били су у већини против ЕУ, док су торијевци и Енглези били за тадашњу Европску економску заједницу. Данас је ситуација окренута наглавачке. Лабуристи, Шкоти и грађани Северне Ирске су већински за ЕУ, док су конзервативци и Енглези у већини за Бреxит.
Много већа опасност данас за интегритет УК од Шкотске јесте Северна Ирска. Чланство Ирске и Велике Британије у ЕУ деловало је благотворно на смиривање тензија у Алстеру, као и стишавање захтева за уједињење острва под ирску тробојку. Односи између Лондона и Даблина нису никада били тако позитивни као у последње две деценије и политички земљотрес Бреxита може да пробуди тежње Ираца католика у Алстеру да се уједине са остатком ирског острва. Тим пре што граница између Северне Ирске и Ирске постаје граница ЕУ и Велике Британије. Лидери Шин Фејна су већ ставили до знања да ће кренути путем уједињења са Ирском.
Референдумска кампања у Великој Британији претворила се у трку ко ће више да уплаши британске бираче, по готово истом обрасцу примењеном пред шкотски референдум о независности. Премијер Камерон је плашио Британце трећим светским ратом у случају Бреxита, њему наклоњена штампа је чак користила као аргумент да се изласку УК из ЕУ радују и навијају свим срцем руски председник Владимир Путин и терористи из тзв. Исламске државе. Енглеска банка, ММФ и Организација за економску сарадњу и развој упозорили су на катастрофалне економске консеквенце, служећи се и провидним триковима, као када су „случајно“ послали интерну анализу о последицама Бреxита на мејл једног од уредника Гардијана.
Некрунисани лидер „брегзитера“ Џонсон није остао дужан и он се прославио поређењем ЕУ са Хитлером, односно да је ЕУ реализација фиреровог сна о немачкој доминацији над Европом, само другим средствима. Министар правде Мајкл Гов лансирао је очигледно варљиве податке о годишњем броју нових миграната у Велику Британију, и лаж, велику као Биг Бен, да ће Турска, Србија, Албанија, БиХ, Македонија и Црна Гора ући у ЕУ 2020. године, као и да ЕУ издваја две милијарде евра како би припремила Турску за чланство у ЕУ. Истина је да Турска неће никада ући у ЕУ, да ће Србија и Црна Гора можда ући до 2025. године, а остале земље, како сада ствари стоје, ни до 2030.
Џонсон је искористио грешку у корацима припадника противничког табора који су први заиграли на карту емоција, силазећи на терен где је он практично неприкосновен на актуелној политичкој позорници у УК. И поред тога што су сви економски, финансијски, привредни и остали параметри на страни кампање за останак у ЕУ, Џонсон је маестралним текстом у Телеграфу на једном примеру засенио све сувопарне статистичке податке.
„Пре две године топ менаџери су у просеку зарађивали 120 просечних плата обичних смртника, прошле године су се попели на 130, а ове године на 150. Они ће вам оправдати на лицемеран начин да су њихове плате резултат кретања и њихове вредности на тржишту. Истина је да њима останак Британије у ЕУ одговара из два разлога. Први је неконтролисано усељавање јер захваљујући њему могу да задрже ниске плате запослених и на тај начин да контролишу трошкове. Очигледно је да на основу тога могу да пумпају додатно своје астрономске плате.
Други разлог су директиве и регулативе ЕУ које су толико компликоване, нетранспарентне и закукуљене да их само разумеју топ менаџери и они их користе за јачање њиховог олигархијског система у којем су недодирљиви. На тај начин елиминишу конкуренцију и још више повећавају своја примања. Дакле, топ менаџери хоће да остану у ЕУ јер тако зарађују више захваљујући неконтролисаној имиграцији и манипулацији регулативама ЕУ које само они могу да схвате“, написао је Џонсон у ауторском тексту.
Шта ће урадити ЕУ после Бреxита? Ако је судити по изјавама канцеларке Ангеле Меркел и њених колега из осталих чланица ЕУ, Лондон неће имати привилегован третман, напротив. Напуштање ЕУ је регулисано чланом 50. Лисабонског споразума који предвиђа период од две године који ЕУ и земља која одлази имају да испреговарају развод и нове уговорне односе. Тај период је изузетно кратак с обзиром на то да је излазак Гренланда из ЕУ посредно преко Данске, захтевао трогодишње преговоре а реч је о земљи са 50.000 становника.
Званично, функционери у ЕУ и државама чланицама изражавали су подршку останку Велике Британије, али у приватним разговорима велики је број оних који радо гледају леђа Британцима, јер у њима виде непремостиву препреку за стварање федералне ЕУ. Зато је иронична порука француског Либерасиона много више близу истине него што се то може помислити на прву лопту: „Драги Енглези, желимо вам сву срећу и просперитет. Стисните петљу и напустите нас. Идите, ако останете, уништићете нас тотално. А ми вам обећавамо да ћемо вас примити назад за 20 година.“
