Прочитај ми чланак

Улазак у украјинску завршницу: Амерички кучкин син одлази у заборав

0

Украјинска контраофанзива је претрпела неуспех и други такав покушај је врло мало вероватан, зато што Кијеву није преостало живе силе. Руска војска полако стиче преимућство

Пошто су успешно окончале уништење Ирака и Авганистана, САД процењују да је и у Украјини, такође, уништење скоро завршено. На недавном састанку министара спољних послова и министара одбране САД и Индије у Њу Делхију у формату 2+2, две земље „су се сагласиле о потреби обнове након сукоба” у Украјини. Та тврдња нема додирних тачака са реалношћу на терену.

Индијци и Американци храбре једни друге. У будућности нас, у ствари, чека потпуно нова фаза руске специјалне војне операције и врло је упитно како ће Украјина изгледати после ње.

Још је много незавршеног посла преостало у вези са тзв. „јужним руским земљама” које чине Новорусију – што је историјско име коришћено током царистичке ере за административне области које се налазе непосредно северно од Црног мора и Крима.

Путиново гледиште

У обраћању током недавног састанка 3. новембра уочи Дана националног јединства са члановима грађанске коморе Руске Федерације (Общественная палата Российской Федерации) у Музеју победе у Москви, председник Владимир Путин је још једном поновио да Русија „брани наше моралне вредности, нашу историју, нашу културу, наш језик, укључујући помагање нашој браћи и нашим сестрама у Донбасу и Новорусији да то исто чине. Ово је кључно за данашња дешавања.”

Познати политичар из Украјине, Владимир Рогов, који је био посланик у Кијеву, подсетио је Путина са видљивом страшћу: „Верујте ми, ми, народ који живи у јужним деловима Русије, који је одсечен од својих корена током 30 година, ми смо, у ствари, складиште историјске снаге руског народа, која је била запуштена и која није могла да да никакав допринос у обнови наше велике Русије.”

Путин је одговорио наглашавањем историјске чињенице да је Новорусија чинила „јужну руску земљу – целокупни регион црноморског приморја и шире”, коју је основала Катарина Велика након низа ратова против Османског царства.

Путин и Руска Федерација одлучили су да прихвате непоштене, неправедне потезе совјетског вођства да препусти јужну руску земљу Украјини, али ствари су се промениле када је режим у Кијеву „почео да истребљује све руско… проглашавајући да Руси нису аутохтони народ на овој земљи… и отпочињући увлачење целокупне територије у НАТО – дрско, не обазирући се ни на један наш протест, не обраћајући пажњу на наша гледишта, као да ни не постојимо. То је оно што стоји у средишту сукоба који се данас одиграва. То је узрок овог сукоба.”

Путин је рекао да се избор свео на то да се не чини ништа или да се „стане у одбрану тамошњег народа… морамо да урадимо све што можемо да осигурамо глатко и природно укључење ових територија [у Руску Федерацију] као и да људи осете резултате што је брже могуће.”

Ово није први пут да је Путин изразио овакве ставове. Али контекст у којем говори је важан, јер је обележен низом специфичних околности. Изузев руског саморазумевања као цивилизацијске државе – промене на бојном пољу, руска транзиција према ратној економији, неспособност Европе да замени Американце који се рефокусирају због израелско-палестинског сукоба, итд.

Прво, украјинска контраофанзива је претрпела неуспех и други такав покушај је врло мало вероватан, зато што Украјини није преостало живе силе. Руска војска стиче преимућство.

Путин је неочекивано посетио Ростов на Дону, оперативни центар руског ратног напора у Украјини – што је друга таква посета војном штабу за мање од месец дана. У пратњи министра одбране, Сергеја Шојгуа, и команданта војних операција у Украјини, генерала Валерија Герасимова, Путин је показао нову војну опрему и примио је извештаје о напредовању војске у Украјини, стоји у саопштењу Кремља.

Портпарол Кремља Дмитриј Песков рекао је касније да Русија наставља да остварује своје циљеве у Украјини. То је једна стар.

То се дешава у тренутку када су, почетком новембра, државе Европске уније признале да неће моћи да испуне обећање Украјини о испоручивању муниције која је Кијеву преко потребна како би се одбранио од очекиване руске офанзиве. Уз громогласне фанфаре раније ове године, лидери ЕУ су обећали да ће повећати производњу и обезбедити милион артиљеријских граната за украјински фронт до пролећа 2024. године, али су потом схватили да је тешко остварити ово обећање.

У поређењу, Русија сада производи више муниције од САД и Европе. У стању је да производи 200 тенкова и два милиона артиљеријских зрна годишње. Ова асиметрија има озбиљне последице за рат исцрпљивањем у Украјини.

Самоодрживост СВО

У међувремену, Александар Микејев, генерални директор Рособоронекспорта, недавно је у оптимистичном тону саопштио: „Могу са сигурношћу да кажем да тренутни портфолио поруџбина вреди више од педесет милијарди долара… Данас је интересовање веће него раније зато што се наша опрема – авиони, оклопна возила, системи противваздушне одбране, лично наоружање, високопрецизно наоружање – добро показала у условима специјалне војне операције [у Украјини]. Стога се наши партнери или враћају, или одлучују да прекину дуготрајне паузе у сарадњи.”

Довољно је рећи да не само што је руска одбрамбена линија добро опремљена и утврђена – већ и мобилизација одбрамбене индустрије такође почиње да даје резултате. Једноставно речено, Русија може да води рат исцрпљивањем и у наредним годинама, пошто је њена ратна економија довела специјалну војну операцију на ниво „финансијске самоодрживости”, на основу принципа „одрживости трошкова”, док се свакодневни живот одвија уобичајено. (Руска економија очекује раст од три одсто ове године.)

Свакако, Кремљ је такође приметио врло дрску опаску америчког председника Џозефа Бајдена, у обраћању нацији након посете Израелу, када је рекао да су војна помоћ Украјини и Израелу „паметна инвестиција која ће се исплатити америчкој безбедности у наредним генерацијама”.

Ту је наравно и проблем погоршаног безбедносног окружења. Тако је, на недавном састанку о безбедности, Путин упоредио САД са пауком: „Нужно је знати и разумети где се налази корен зла, паук који покушава да обмота читаву планету – читав свет – у своју мрежу и који жели да нам нанесе стратешки пораз на бојном пољу…”

„Борећи се управо против овог непријатеља у оквирима специјалне војне операције – ми снажимо позиције оних који се боре за сопствену независност и суверенитет… Истина је да што Русија више јача и наше друштво постаје уједињеније, све ефикасније ћемо моћи да се боримо и за наше сопствене националне интересе и за интересе оних држава које су постале жртве неоколонијалне политике Запада”.

Стога, све чешћа указивања у руском политичком дискурсу на очување руског начина живота, културе и вредности у Новорусији могу се протумачити као назнаке онога што се убудуће може очекивати у специјалној војној операцији.

Одлазак у заборав

Заменик председавајућег руског савета безбедности, Дмитриј Медведев, био је јасан да ће Новорусија такође обухватити Одесу и Николајев – можда и сам Кијев – што би вероватно оставило Лавов у западној Украјини као скрајнуту изоловану државу на пољској граници која би на крају могла да постане чланица НАТО.

Медведев је на свом Телеграм каналу недавно написао: „Американци лако издају своје ‘кучкине синове’ када постану бескорисни (алузија на чувену изјаву која се приписује Френклину Рузвелту, који је Сомозу назвао ’нашим кучкиним сином’; прим. прев). Изгледа да и за Кијев долази овај тренутак. И не ради се ту само о републиканцима и демократама који размишљају о америчким председничким изборима, већ просто о замору. Они су схватили да су [Украјинци] потрошили превише новца, да масовно краду и да нису постигли војни успех. Плус, настао је израелско-палестински неред. Укратко, подршка ‘кучкином сину’ ближи се неизбежном крају. Наравно, то се неће десити још неко време. И даље ће бити новца, шизоидног бајања о демократији, тираде уверавања о долазећој победи и лажних заклињања о савезништву за сва времена, као и много тога другог. Али, ситуација је јасна: долази време одласка у заборав за још једног америчког ‘кучкиног сина’”.

Јасно је да је надреално уопште размишљати о америчко-индијској сарадњи у обнови Украјине. Окрутна судбина која чека Украјину могла би се показати много гором од онога што су доживели Ирак и Авганистан.