(Н. Бабић)

Анализа: Која је будућност НАТО пакта? Украјина као прекретница, Чак Хагел најавио нове приоритете америчке одбране.

Украјинска криза је односе између Сједињених Држава и НАТО савеза с једне стране и Руске федерације и њених савезника са друге, довела до усијања. Вашингтон као да намерно минира све напоре Москве, неколицине лидера европских земаља и Организације за европску безбедност и сарадњу који се труде да пронађу какво – такво решење које ће довести до смиривања напетости у Украјини. У протеклих неколико недеља, увек када би Русија и Европа постигли било какав договор, службени или неслужбени, украјинска војска, праћена неонацистима којима су на брзину навучене униформе Националне гарде, на „савет“ америчких душебрижника покреће појачане војне активности против цивила на југоистоку Украјине и изнова ситуацију врате на исходишну тачку када се „преговара“ оружјем.

Нема сумње да ће се ситуација у том смислу све више да заоштри, што се види из излагања америчког министара одбране, Чака Хагела, који је 2.маја говорио о „потреби промене приоритета америчке војске“.

Говорећи о украјинској кризи Чак Хагел је пре десет дана у “ Вудро Вилсон Центру“ рекао „како је деловање руске стране поново потврдило важност постојања НАТО савеза“. Не зна се тачно да ли је амерички министар одбране у том тренутку имао барем парцијално извештај у масакру у Одеси, који се догодио тог дана, но наручио је „како се морају да повећају заједнички трошкови одбране због распоређивања руских снага на источним границама НАТО савеза“.

Хагел је исте речи поновио 6.маја испред „Чикашког већа за међународне односе „, где је Американцима указао на потребу усвајања нове „одбрамбене“ стратегије, што се обзиром на улогу и статус ове организације основане још 1922. може сматрати директном „поруком“ америчким конгресменима.

Према речима америчког министра одбране потребно је прекинути с праксом унутрашњег изолационизма, престати смањивати издатке војног буџета Америке и земаља чланица НАТО савеза, повећати војну присутност у свету, ојачати војне способности савезника и активно се припремити за сучељавање с Русијом на Арктику.

Приметно да се ради о већ познатом сценарију јачања америчке глобалне хегемоније и зато је ове захтеве било потребно поткријепити ваљаним аргументима, а једино што је Хагел успео срочити била је „руска претња“. Говорећи о новим америчким одбрамбеним приоритетима, а све у име „колективне безбедности због руске претње“, лидер Пентагона је тражио готово беспоговорни пристанак осталих земаља чланица НАТО савеза. У ту сврху се Хагел морао да користи прилично нејасним образложењима и да служи се имагинарним непријатељем.

Након готово плебисцитарног одзива на референдум у Доњецку и Луганску, као и доказаним присуством америчке „приватне“ војске Блеквотер која помаже слабо мотивираној украјинској војсци и неонацистима из Националне гарде, ваљда је свима јасно да напокон на југоистоку Украјине руска војска у овом тренутку има готово безначајну улогу. Следом тога, од јуче се војна кампања украјинске војске, паравојних фашистичких група потпомогнутих америчким плаћеницима више не може да сматра „противтерористичком акцијом“, него агресијом на сопствени народ. 

Чак Хагел има великих проблема да од Русије створи стварног непријатеља и једина могућност да у томе успе је да у Украјини испровоцира грађански рат ширих размера.

У том би случају његови захтеви имали некаквог смисла. Анализирајући пет улаза које је Хагел нагласио као приоритете америчке војске приметно је да Пентагон покушава да ојача присуства америчких војника ван граница Сједињених Држава. Исто тако нема никакве сумње да ће доћи до ревидирања различитих „партнерских програма“ којима америчка војска намерава „да ојача савезничке снаге“. 

Подразумева се да се америчка глобална доминација и контрола над свим међународним процесима може постићи само кроз активности агресивне америчке дипломатије коју прати одговарајућа војна сила и амерички министар одбране је прилично љут због „тренутног расположења америчког друштва које нагиње ка изолационизму“. Наиме, Хагел је незадовољан што све анкете показују да Американци више не подржавају војне интервенције својих оружаних снага ван граница Сједињених Држава.

„Неки критичари с правом оптужују председника Барака Обаму због слабљења америчког вођства у свету и због његовог опрезног приступа приликом интервенције у Либији, као и због одустајања од војне кампање против Сирије чиме смо могли помоћи побуњеницима који се боре против режима у Дамаску. Чак и након америчког повлачења из Ирака и Авганистана, Америка ће имати око 400.000 војника распоређених широм света у готово 100 земаља „, рекао је Чакк Хагел.

Очигледно је „рат против тероризма“ после терористичких напада 2001. само неко време могао да буде оправдање за америчке војне интервенције у кључним светским регионима. Наравно, никада нису званично наведени и циљеви тих ратова, али је свима јасно да је „хуманитарни карактер“ војних интервенција био параван за остваривање геостратешких и геополитичких циљева Вашингтона. Сада је одједном постао проблем што обични Американци више не подржавају војне кампање које су у њихово име покретали званичници у Вашингтону.

Након одбијања британског парламента и земаља које су за интервенцију у Сирији редом тражиле или резолуцију Савета безбедности, или чврсте и необориве доказе о Асадовим злочинима, Обама се за постизање својих циљева више не може да поузда ни у савезништво „неефикасних“ НАТО партнера. Америчка влада се у недостатку савезника привремено окренула невладиним удружењима и међународним терористичким групама, али ови други су се у Сирији осетили преваренима и сада је цео пројекат америчке глобалне хегемоније због погрешне политике постао упитан, а Вашингтон је у међународним пословима изгубио велики део утицаја којег је имао раније.

Велики број очигледних пропуста и унутрашњи проблеми су довели до отријежњења америчког друштва, које је све до пре неколико година веровало у месијанску улогу Сједињених Држава у свету. Обични Американци све више сумњају у искреност спољнополитичких иницијатива своје владе.

Логично је да у овим околностима, како због мањка ентузијазма међу иностраним савезницима, тако и због јавног мњења у домовини, америчка влада хитно треба „непријатељску силу“ која ће да оправда њено активно учешће у међународним пословима.

У овом тренутку је од виталног значаја за Сједињене Државе сузбијање епидемије алтернативних облика међународних односа – иницијативе којима најбоље пристаје заједнички именитељ „мултиполарни свет“, док улога „непријатеља прогресивног човечанства“ очигледно најбоље пристаје Русији и то искључиво из разлога што је из Москве кренула та јеретичка идеја која је пројекат „Новог америчког века“ бацила на колена.

Руски геополитички портал Оданко.орг пише „како у свету има све више лидера који су свесни стварних проблема и који имају другачију визију у њиховом решавању од америчког центра моћи, стога је сукоб са Сједињеним Државама неизбежан „.

Епицентар сукоба у овом тренутку је Украјина, али украјинска криза није дошла сама по себи и грађански рат у тој земљи су припремили и испровоцирали амерички званичници. Жариште нестабилности је сада створено на самим границама „непријатељске Русије“ иу овом тренутку су сви свесни да је повратак на стање пре отворене конфронтације, односно „status quo ante bellum“ – немогућ.

Забрињавајућа је чињеница што Русија и НАТО савез вероватно неће да зарате по моделу ратова из „преднуклеарног доба“. То је напросто немогуће и због војних капацитета једне и друге стране.

Исто тако треба рећи да овом тренутку све што Американци траже је наводна „међународна изолација Русије“, али чему онда нове смернице америчког министра одбране које неминовно воде у конфронтацију?

Америчке и трупе НАТО савеза ће сада бити трајно распоређене у земљама источне Европе (Пољске, Литваније, Летоније, Естоније и Румуније). На пројекат руског Арктика, којег Владимир Путин и његова влада сматрају једним од националних приоритета, САД ће да врши притисак кроз међународне организације попут Арктичког савета, али неће да изостане ни војни одговор и слање америчких нуклеарних подморница.

Највећи проблем у овим (искључиво америчким оп.а.) приоритетима је што ће европски вазали из НАТО савеза вероватно да попусте притиску из Вашингтона, а могућа су и већа буџетска издвајања за „одбрану“. Не треба посебно помињати суицидалну стратегију прекида свих привредних веза с Русијом, а све како би се Москва довела у изолацију и на глобалном нивоу имала што мањи утицај.

Видљиво је да амерички министар одбране Чака Хагела и остали јастребови у Вашингтону разумеју само језик силе, али не виде колико су њихове активности контрапродуктивне.

Узмимо, на пример, најновију вест која би, да се успело да изолује Русију и уплашити њене савезнике, била незамислива. Наиме, земље БРИКС – а предлажу да се група прошири за још једног члана, Аргентину, а иницијативу посебно подржавају Бразил, Индија и Јужноафричка Република. Русија и Кина, обзиром на потенцијал Аргентине, свакако неће да пропусте ову прилику, а о свему ће се да расправља на самиту групе 15 јул у Бразилу, одакле ће нови индијски премијер (избори су управо у току оп.а.) и кинески председник Си Ђинпинг да отпутују у званичну посету Буенос Ајресу где ће се да састану са аргентинском председницом Кристином Фернандез де Кирхнер.

Американцима очигледно не остаје пуно избора и у овом тренутку Вашингтон на коцку ставља пројекат за којег се бори можда од самог оснивања америчке државе (ако не, онда сигурно последњих сто година), а то је пројекат америчке глобалне хегемоније.

Foreign Affairs: НАТО алијанса плаћа цену грешака и попуштања Русији протеклих 20 година

Часопис „Америчког већа за иностране односе“ (Council on Foreign Relations), Foreign Affairs, у чланку од 6. мај покушава појаснити „грешке НАТО савеза у протеклих 20 година због којих се Русија као изузетно опасна светска суперсила вратила на међународну позорницу“.

Аналитичар Мајкл Браун пише да се европска безбедносна политика и политика НАТО савеза у протеклих 20 година темељила на четири погрешне претпоставке. Прво, Русија од распада Совјетског Савеза више није била непријатељска сила и Европа се није имала зашто бринути за своје границе. Даље, НАТО савез више није имао разлога за постојање као одбрамбени савез против Русије и сврха због које би савезници могли и требали остати уједињени се морала да тражи изван историјских разлога који су постали сувишни. Тада су у Вашингтону одлучили да би се разлог опстанка војно – политичког савеза могао да правдаширењем НАТО – а ван својих традиционалних граница и примањем у чланство нових земаља. Трећа претпоставка је директна последица претходне двије, под условом да Русија не постане непријатељска земља и не уложи приговор на нову конфигурацију НАТО савеза и његове нове „мисије“. Коначно, четврта тачка, генерали НАТО савеза су били уверени да ће успешно да приведу крају агресије на Авганистан, Ирак и Либији, те да ће теократску владавину талибана и антиамерички расположене „диктаторе“ – Хусеина и Гадафија – успешно да свргну и тим земљама на поклон донети „слободни и демократски поредак“.

Амерички часопис наводи „како се данас, 2014. године, Запад мора суочити са суровом стварношћу“.

„Русија није нимало склона глумити некакав „доброћудни немар“ према савезу овог типа. Стога Источна Европа изнова постаје кључна за НАТО савез, јер историјски разлози тиме нису исцрпљени. Авганистански, ирачки и либијски крвави театар је за САД имао високу цену у финансијском смислу, али и људским животима, а да јавно мњење у Америци од тих кампања није видело никакву конкретну корист.

Наиме, војно присуство НАТО савеза је у Европи још увек потребно како би се одвратила руска претња и уверило савезнике да имају обавезе према Американцима и да је дошло време за враћање основним разлозима због којих је Савез и утемељен. Колапс совјетског царства је следила ревизија стратешких циљева, а због наведених претпоставки су у савез примљене земље Варшавског пакта (1999. Мађарска, Пољска и Чешка Република, а 2004. Бугарска, Летонија, Литванија, Естонија, Словачка и Словенија, док су 2009. ушле Албанија и Хрватска).

Током 1990. су многи на Западу тврдили да би ширење НАТО – а могло бити контрапродуктивно и да ће да изазове реакцију у Русији. Сматрало се да ће ширење савеза помоћи руским националистима и политичким опортунистима који ће да добију снажно оружје у обрачуну против прозападних фракција у руској домаћој политичкој арени, те да ће, у најгорем случају, огорчени националисти или опортунисти доћи на власт и почети да воде агресивнију политику према Европи и Сједињеним Америчким Државама.

„Амерички и европски лидери су радије веровали да је Русија добронамерна и да ће руски лидери ширење НАТО савеза гледати у том светлу. Многи су били уверени да ће њихови дипломатски одласци у Русију и стварање Сталног заједничког савета НАТО – Русија 1997. додатно да смири Кремљ, али су све то остале пусте жеље“, пише амерички аналитичар Мајкл Браун и на Русију чак сваљује кривицу што се усудила да негодује због ширења на исток и бомбардовања Југославије 1999., а као аргумент за ту тврдњу цитира бившег амбасадора у Москви, Џека Ф. Метлока, који је рекао „да је 1991. 80% руских грађана имало позитивно мишљење о Сједињеним Државама, док је 1999. готово исти проценат негативно гледао на Америку“.

 Аутор сам спомиње да је друга велика промена у политици НАТО савеза са почетком 1990. била усвајање новог низа глобалних мисија које су требале оправдати наставак постојања савеза и тада је за америчке званичнике било логично „да европске чланице на глобалном нивоу морају помоћи Вашингтону, кад се већ Америка толико залагала и залаже за Европу“.

Ово стратешко размишљање се такође заснива на неколико кривих претпоставки. Прво, глобални интереси САД – а и Европе нити су били, нити тренутно јесу, нити ће икада бити исти. Друго, Европа је 1990. имала ограничену моћ, која се знатно смањила током времена. Треће, безбедносни проблеми у далеким земљама као што су Авганистан, Ирак и Либија зависе о високом нивоа политичке воље и материјалним средствима, а они се због погрешног приступа америчких политичара и „војсковођа“ сада чине нерјешивима.

Говорећи о будућности НАТО савеза, бивши амерички министар одбране Роберт Гејтс је 2011. у Бриселу рекао:

„Мисија је показала значајне недостатке НАТО савеза у смислу војних способности и политичке воље. Упркос више од 2.000.000 војника у униформи – не рачунајући америчку војску – НАТО се повремено очајнички борио да одржи број од 25-40.000 војника размештених у Авганистану. У Либији је постало јасно да ти недостаци могу да угрозе савез у погледу способности за обављање целовите, ефикасне и одрживе кампање у ваздуху и на мору. Сваки члан савеза је гласао за мисију у Либији, а мање од половине земаља је дало свој допринос, док је мање од трећине њих било спремно да учествује у војној кампању.“

„Стратегија „Going Global“ НАТО није учинила релевантнијим, ефикаснијим и веродостојнијим. Напротив, глобални приступ подразумева огромне трошкове у смислу људских живота, новца, политичког јединства и кредибилитета савеза. Ове су кампање исцрпиле европске војне способности, које су и пре биле слабе, а сада су у стрмом опадању, док су и веродостојност у углед савеза знатно нарушени“, наставља Michael Brown.

„Амерички и европски лидери се сада се боре са непосредним изазовом руске агресије на Украјину, али би требало да спроведу темељно стратешко преиспитивање. Прво морају да признају да се Европа још увек суочава са безбедносном претњом међу својим државама. Деценијама су Американци и Европљани веровали да је рат између европских држава незамислив и веровали су у настанак Европе као целовитог, слободног и мирног подручја. Чак су веровали да ће се Русија да понаша као да је чланица НАТО савеза и Европске уније и без пуноправног чланства. Путин је изабрао други пут. Руска агресија је стварност и може се наставити. Оцена Путина од стране руске јавности је висока и таква може и да остане, осим ако економске санкције промијене мишљење руске јавности и елите. За сада Путин у Русији има сву политичку подршку за свој сукоб са Западом“, пише Foreign Affairs и хвали настојања генерала Philipa Breedlova, команданта Врховног савезничког штаба у Европи који је затражио јачање НАТО снага на руским границама.

Даље се Москва оптужује за „провокације, подстицање локалних сепаратиста у Украјини и другим регионима (Придњестровљу, Јужној Осетији и Абхазији), слање неозначених специјалца, сајбер – нападе и масовну дезинформацијски кампању која подстиче нестабилност и самим тиме се стварају изговори за даљње анексије“.

На крају се у анализи Мицхаела Бровна наводи „како Путин има експанзионистичке планове иу другим суседним и сувереним државама и да се одлучио да прошири руску сферу утицаја у Источној Европи, на Кавказу и централној Азији и то прекрајањем међународних граница, где је то могуће, али и перманентним сукобом са Западом, што ће му омогућити да ојача своју унутрашњу позицију, а можда разбије и сам НАТО“.

 „Било би погрешно потценити Путинове тежње и ову врсту претње. Западни лидери ће се морати одредити према његовим стратешким циљевима и деловати у складу са тим. Изградња Европе која је „целовита, слободна и мирна“ је још увек остварив циљ, али циљ који захтева јачање европске безбедности и одбацивање илузија из последњих двадесет година“, завршава свој „J’accuse“ амерички аналитичар Мајкл Браун.

Његову анализу је било нужно превести из неколико разлога, јер је ово мишљење које превладава у свим западним медијима и службени став Стејт Департмента. Наиме, за амерички „Савет за иностране послове“, чији је часопис објавио ову анализу, главни кривци за новонасталу ситуацију су лаковерност америчких и европских политичара који су 1990. веровали да ће се Русија понашати као партнер НАТО савеза и Европске уније и да неће представљати никакву претњу америчким савезницима у Европи, па чак ни када се НАТО буде унедоглед ширио на Исток. Осим Русије су криве и европске земље које НАТО савезу „дају само декларативну подршку“, а када у глобалним изазовима треба деловати озбиљно и ефикасно тада напуштају Америку „која се за Европу жртвује деценијама“.

На крају се за све оптужује „оличење самог врага“ – Владимир Владимирович Путин – који је „идеолог нове руске стратегије која гута суседне земље и главни кривац за новонасталу ситуацију“, али се у Вашингтону ипак надају „како ће економске санкције ипак променити мишљење руског народа и елите, која за сада даје неупитну подршку руском председнику“.

Мајкл Браун и многи други заборављају да ово није толико „стратешки план Владимира Путина“, колико план руске интелектуалне, политичке, војне и обавештајне (условно речено оп.а.) „елите“, којој је било доста Бориса Јељцина, прозападних либерала и олигарха из ’90 – их, којима је једини циљ био да очувају своје позиције и пуне банковне рачуне и као такви заиста нису представљали никакву опасност за НАТО и Сједињене Државе. Владимир Путин се показао као идеалан политичар и стратег који тај план може спровести у дело и препознати оне нијансе и мањкавости које су, да их се занемарило, Русију могле одвести равно у пропаст. Сада се за угрожавање целовите, слободне и мирне“ Европе оптужује Русија која није пристала на вазалски однос у односу на НАТО, Брисел и Вашингтон, а амерички министар одбране Чак Хагел и разна америчка „већа“, „комисије“, „центри“ и „институти“ даноноћно позивају трому Европу да се пробуди и коначно стане уз свог јединог и вечног савезника – Сједињене Америчке Државе.

Генерал Јуриј Дроздов

На крају споменимо живу легенду совјетског КГБ – а, генерал – мајора Јурија Ивановича Дроздова, који је каријеру је почео као обичан агент 1959., да би након службе у Кини, потом у Уједињеним нацијама, 1979. преузео челно место одсека за глобалне тајне операције (Сектор Ц КГБ – а), где је радио све до пензионисања 1991. године.

Генерал Јуриј Дроздов је у интервјуу којег је за дневни лист Руски поглед дао 2011. описао све активности америчких влада против Русије још од времена председника Вудроа Вилсона, којем је пуковник Едвард Хаус за време Првог светског рата послао извештај у којем стоји „како за добробит целог човечанства Русију чека судбина жртвеног телета“, што значи да Русија сада није на време реаговала, пораз у сучељавању са Западом би значио потпуни нестанак једне цивилизације са лица Земље.

Осим тога, пензионисани лидер тајних операција КГБ – а подсећа на низ тајних активности америчког Стејт департмента, који је на територији Руске Федерације изазивао међуетничке сукобе с циљем њеног уништења, и то управо у ових протеклих 20 година које спомиње Браун.

Генерал Дроздов спомиње и личне контакте са америчком елитом и представницима породице Рокфелер из чијих је питања, како сам каже, „схватио што Американци желе учинити са Совјетским Савезом“.

Посебно је важно споменути да Вашингтон и НАТО савез нису били нимало „лаковерни“ и „наивн „, како се то жели да прикаже, а доказ тој тврдњи је закон из 1992., тзв „Freedom Sppourt Act„, којим је Вашингтон „озаконио“ уништење Руске Федерације и Заједнице Независних Држава, тј бивших совјетских република, које је, заједно са Русијом наравно, требало бацити на колена и у потпуности подредити интересима Вашингтона и пројекту америчке глобалне хегемоније.

Руски поглед: Према подацима америчке спољнополитичке доктрине постојање Совјетског Савеза није било компатибилно са америчком безбедности. Да ли се, по вашем мишљењу, након званичне изјаве о завршетку “ Хладног рата “ и распада Совјетског Савеза променио амерички став према Русији?

Генерал – мајор Јуриј Дроздов: До 1991., судећи према документима ММФ – а и бројних докумената САД – а, Американци су врло предано радили на проучавању наше економије, моралног и политичког стања, као и расположења совјетских народа. Амерички Конгрес је размотрио ове поднеске и резултат тога је закон 102 из 1992., с врло агресивним именом за Русију – „Закон о слободи за Русију и нове независне државе“. У исто време, у јесен 1992., амерички Здружени штаб Белој кући и Конгресу подноси извештај о процени америчких оружаних снага, где се у првом пасусу 11. поглавља, које говори о „специјалним операцијама“, наводи да је, упркос чињеници да су се руски лидери обавезали на реформу својих оружаних снага и агенција за спровођење закона, Русија и даље амерички главни непријатељ који захтева посебну пажњу.

Можда се ради само о првих неколико пост – совјетских година и Сједињене Америчке Државе су можда биле под утиском недавно милитаристичке прошлости наше земље? Шта на то кажете?

Може се рећи да су то била врућа времена, „полетне ’90 – е“. Међутим, пре неколико година је Норвешки институт за стратешке студије објавио текст једног бившег совјетског официра, који је некако „завршио“ на Западу, под називом „Да ли могу да подручја бивше суперсиле постати бојно поље „. У том су тексту анализе многих докумената и тај официр даје мишљење у процени отпора у Русији. Он наводи да би на неким местима би те снаге биле дочекане с камењем, а на некима би људи пуцали на њих и то би им била „добродошлица“.

Као што видимо, НАТО савез, а посебно САД су проводили дугорочна и озбиљна истраживања о нашој земљи. Они то сигурно никада неће признати, али је то истина. Дакле, ја сам потпуно уверен да се од распада Совјетског Савеза амерички став према нама није нимало променило. И данас је Америка фокусирана на Русију, иако су 1991. говорили да је „непријатељ напокон поражен“. То су одувек темељне карактеристике америчке спољне политике према Русији.

Треба нагласити како је ово само мањи део интервјуа којег је пензионисани генерал КГБ – а, Јуриј Иванович Дроздов, за руске медије дао у априлу 2011., дакле у време када могући сукоби у Украјини никоме нису били ни у примисли. Као што видимо, није погрешио и било би интересантно чути реплику аналитичара Мајкла Брауна из  Већа за иностране послове“ из Вашигтон који тврди „како су се надали да ће у Русији, без обзира на све и била она чланица НАТО савеза и ЕУ или не, имати поузданог партнера“.

(Адвнце)

Oznake: analiza, general Jurij Drozdov, N. Babić, NATO, Rusija, SAD, Čak Hagel