Прочитај ми чланак
Пошто као политички емигрант живим у Италији, помно пратим италијанска политичка дешавања. И овде на Апенинском полуострву као и у окупираној Србији постоје слуге окупатора који оправдавају америчке базе и војску на територији Италије. И овде постоје еунијатске цепанице, идиоти који цене бриселске бирократе.
Пише: Горан Давидовић
Свакако да су покварени, неразумни, зли, лењи, али и глупи људи у свакој земљи исти, ту нације нема. А исто тако је и са добрим, вредним и поштеним људима.
Данас је сваком разумном човеку јасно да је време такозване ЕУ одбројано.
Више нико не поставља питање да ли ће се распасти мрска ЕУ – тамница народа, него се сада једино поставља питање – када? У питању су нажалост још увек две, три године, а не неколико месеци. Али издржаћемо и то.
Поред временске недоумице постоји још једна, а то је која ће прва пукотина на ЕУ творевини да се прошири, и која ће држава прва имати куражи да дигне ногу из мрске Уније, колоније Сједињених америчких држава.
На власти у Италији тренутно је Демократска партија, социјалдемократско смеће, школски пример такозване левице верне Бриселу и Вашингтону. Мада и они су видели да је све пропало па њихов кловн – капо Ренци све чешће даје бунтовне не баш пробриселске изјаве. Иако двојника Мистер Бина нико не узима озбиљно.
Народ је у Италији од пада Мусолинија подељен на два пола, левицу и десницу и увек се та клацкалица на свим изборима врти око 50%. Некад надјачају једни, некад други и тако у круг деценијама. Зато је Италија позната као држава која пословично мења владе као чарапе. Од Бенитовог убиства променили су 61 владу.
У мају прошле године усвојен је веома чудан изборни закон. Наводно да би се осигурала стабилност у земљи која стално има климаве коалиције. Нови закон је веома радикалан, омогућава да владу прави онај који има функционалну већину. Ко у првом кругу добије 40% добија већину од 55% парламенту, и не требају му никакви привесци и мањински партнери.
Ако нема никог у првом кругу са 40%, онда у другом кругу на који иду две листе са највише гласова, oнај који има више носи све.
Прилично бизарно и недемократски. Биће да су италијански еунијати закон правили по свом лику.
Међутим, често се у животу (у политици нарочито) деси да онај ко другоме јаму копа сам у њу пада. A закон, по имену Италикум, ступа на снагу на лето ове године.
Ствари по истраживањима сада стоје овако:
Ренцијева Демократска партија има око 30%
Покрет 5 звезда око 22%
Северна лига има скоро 16% са тенденцијом раста
Берлусконијеви имају 12%
Фратели, десничарска странка „Браћа Италије“ око 5,5% и још расту
Италијанска Левица је око 3%
Остали су испод цензуса.
Како сада ствари стоје на заједничкој листи ићи ће Северна лига, Берлусконијева Напред Италија и странка „Браћа Италије“. То би им донело најмање 33% што је недовољно за победу у првом кругу али никад се не зна, јер те странке (осим Берлусконијеве) стално расту, а у другом кругу би могли победити.
Северна лига је анти-ЕУ странка која се пре залагала за одвајање севера од Италије, а сада се више окренула борби против угњетачке ЕУ и против најезде илегалних миграната.
Северна лига је постала отворено проруска и противи се штетним економским санкцијама против Русије. На неким скорашњим великим скуповима на бини су се вијориле заставе Русије.
Каза паунд коју сви сматрају екстремном и фашистичком организацијом једно краће време сарађивала је са Лигом севера.
Њихов вођа Салвини пре неки дан је био у Трсту, и прилично је лепо расположен према Србима. А челници његове странке су доста пута подржали својим изјавама Србе, чак и Ратка Младића и Караџића. Неки од њих су због тога имали много проблема са квази-левичарским медијима.
О Берлусконију и пријатељству са Путином се зна, не бих ту много додавао.
Његов велики политички повратак многи чекају.
Посебно је интересантна трећа чланица ове екипе, Ђорђа Мелони и њена странка Fratelli d’Italia “Браћа Италије“.
Ради се о странци која је израсла из Националне алијансе која је настала од MSI (Movimento Sociale Italiano) a који су били директни изданци Мусолинијеве партије након 1945.
А да су „Браћа Италије“ наследници те две партије види се и из њиховог амблема на којима стоје ова два имена, али то није важно за ову причу.
Важно је да су се и они у ЕУ парламенту залагали за Русију противећи се санкцијама. И могу се сматрати поред Северне лиге и Берлусконија такође проруском снагом.
Дакле, чуда су могућа и долазак на власт ове три странке заједно на једној листи није нереално. Уосталом, до избора је још далеко, а италијански народ је бесан.
У једној канцеларији близу моје, Италијани који тамо раде ставили су Путинову слику.
Мени иако нисам Путинов фан беше мило, не могу рећи да није. У ту канцеларију послом улазе многи странци, Словенци, Турци, и многи други, и било је свакако забавно.
То са сликом је можда и почело као шала.
Али Путинова слика још стоји тамо, већ пар месеци.
Извор: Ослобођење
