Pročitaj mi članak
Причали су ми да је то књига о доласку на власт у Француској председника – муслимана. Помислио сам да ће бити грађанског рата.
Ипак, у књизи која је ове године у Француској најпопуларнија „Soumission“ („Покоравање“, чији је аутор знаменити Мишел Уелбек) од њене прве и 300-те странице нисам открио никакав грађански рат.
У књизи се развија следећа прича. Година 2022.
У првом кругу председничких избора у Француској највећи број гласова добија кандидат Националног Фронта – Марин Ле Пен: 34,1%. Кандидат центра десничара је – четврти, свега 12,1%. Кандидат социјалиста је на трећем месту – 21,9%.
Други, после Марин Ле Пен, неочекивано је кандидат „Муслиманског братства“, Мухамед бен Абес („То је земљотрес!“ – виче водитељ телевизије која преноси изборе за председника). И стварно – земљотрес, ништа мање. У другом кругу треба да се сретну крајње супротности: Марин Ле Пен и Мухамед бен Абес.
Бен Абес је – син туниског емигранта, власника мале кондиторске фирме, али и симпатични млади француски политичар, дипломац Високе школе за администрацију, најпрестижније образовне институције у Француској, из које су изашли многи француски политичари.
Уочи другог круга дешавају се мањи сукоби између присталица ова два кандидата на периферији и у самом Паризу. Али, мањи.
Истовремено француска традиција непријатељског неприхватања крајњих десничара (својеврсни облик националног стида после колаборационистичке прошлости Француске; сетимо се маршала Петена и француских фашиста) заповеда и центристичким десничарима и социјалистима да се обједине да не би дозволили долазак на власт крајњих десничара. Они се обједињују и позивају бираче да подрже бен Абеса.
Мухамед бен Абис побеђује и постаје председник. Француска се постепено добровољно мења. Жене облаче панталоне, Сорбона прелази у руке саудијских богаташа који у њој успостављају свој поредак. Али, нема никаквих екстремистичких ексцеса, никаквих погубљења ни других ужаса. Затварају се продавнице нескромне женске одеће. На топлом поветарцу више се не могу видети обнажене женске ноге.
Бен Абис остварује свој сан о уједињеној Европи која укључује и муслиманске земље Медитерана: прикључују се Тунис, Турска, Алжир, Египат.
Француски мушкарци откривају задовољство полигамије. Њима се допада потчињени положај жена. Потчињавање Алаху не прихватају одмах и сви, али прихватају. Саудијско финансирање чини их попустљивијим у преговорима. И задовољним. Према томе, нема никаквог грађанског рата: постепено освајање помоћу завођења.
Француска успешно и са задовољством колаборира с муслиманима. И сама постаје муслиманска.
У центру приповедања је (читалац његовим очима прати читаву нетипичну антиутопију) – за Уелбека типични опуштени филистар, у овом случају предавач на Сорбони-3. Код нас би рекли стручњак за књижевност или филолог, а тамо Франсоа- стручњак за писца XIX века Хуисманса.
Аутор нам не саопштава презимена. Нема разлога.
У читавој књизи Франсоа је заузет сам собом, својим неуспесима са женама, својим депресијама (а сваки француски интелектуалац прошао је макар кроз једну депресију), својим старењем (иако су му 44 године он јадикује због болова и старости), страхом да није успео у личном животу.
Истовремено, он има оштар и критичан поглед на свет и тешко му је да се помири са ружноћом и недостацима оних који га окружују. Иначе, он је и сам пијаница и има лоше мишљење о себи. Још је у сексу „заокренут“ – обраћа се проституткама за услуге, мастурбира. Једном речју, савремена француска рушевина.
Уелбек је успешан у таквим ликовима и није први пут да користи такве јунаке: исто такав полуболесни и депресивни филистар који пропада протагониста је његових књига „Платформа“ и „Елементарне честице“.
Истину говорећи, такав и протагониста (језик се не пристаје да га назове јунаком) одвратан је и, авај, реалан. Такви су милиони у Европи, тврдим, јер сам тамо живео.
На крају Франсоа пристаје да постане муслиман у замену – да га поново врате на дужност предавача на Сорбони. Саблажњен је увереним и убеђеним Белгијанцем који је одавно постао муслиман, професор, ректор Сорбоне – Робером Редигером.
Последња кап која је превагнула да Франсоа прими ислам био је случајни сусрет са тинејџерком у фармеркама и мајици у кући Редигера.
„То је Ајша – објашњава Редигер – моја нова жена. Она се веома разљутила зато што није требало да је видите без вела“.
Тако телесни хоризонти доводе Франсоа у ислам. И његова душа се смирује, крај је депресијама.
Последња фраза у „Soumission“ је ова:
„Ни за чим нећу жалити“.
Превела за Факти.орг Ксенија Трајковић
Едуард Лимонов
