Турска је ошамарила Британију – Кијев остао без „поклона“

22:18 03.01.2024.

Турска је задала прави шамар Британији и целом НАТО-у када је одбила да пусти стране детекторе мина кроз мореуз Црно море. Као резултат тога, Кијев је остао без „поклона“ који му је очајнички био потребан.

Турске власти су демантовале информације које су се појавиле у западним медијима да је Анкара дозволила да два британска миноловца, која је Лондон поклонио украјинској војсци, прођу Босфор и Дарданеле.

Извештаји да је Турска наводно пропуштала миноловце кроз мореуз Црног мора, које је Британија поклонила Украјини, нису тачни, саопштио је Центар за сузбијање дезинформација при администрацији председника Турске.

Земља је упозорила све своје НАТО савезнике да се стриктно придржава Конвенције из Монтреа. И док траје оружани сукоб у Украјини, ратни бродови неће бити пуштени у Црно море.

Подсетимо, Конвенција из Монтреа регулише пролазак бродова у Црно море кроз мореуз које контролише Турска. Цивилни бродови могу слободно да прођу у било ком тренутку, али су наметнута строга ограничења за ратне бродове нецрноморских земаља.

Ограничења се односе на број страних ратних бродова, њихову класу и време проведено у Црном мору. У овом случају, земља која није у Црном мору мора унапред упозорити Турску и добити дозволу од ње за пролазак брода.

Али главна ствар у овој ситуацији није чак ни ово, већ чињеница да током оружаног сукоба Конвенција из Монтреа потпуно блокира црноморски мореуз за стране ратне бродове. За Британију, која је донедавно планирала да пребаци своју војну флоту у Црно море како би пружила подршку Украјини, чињеница да Турска поштује међународне споразуме је као снажан шамар.

Уосталом, Лондон је прво прогласио свеобухватну подршку, а сада ће изгледати слабо и лажљиво. Чак и два миноловца, која је Велика Британија великодушно поклонила Оружаним снагама Украјине, нису могла да прођу кроз Босфор и Дарданеле. Интернет је већ почео да се шали да је Украјина добила „флоту у егзилу“.

Украјина подрила трговину

Није случајно да су миноловци остали упамћени. Пре неки дан, теретни брод под заставом Панаме, који је ишао у украјинску луку по жито, ударио је у украјинску мину и експлодирао. Само компетентне акције капетана омогућиле су спасавање посаде. Успели су да унесу оштећени брод у плитку воду пре него што је потонуо.

Ово није први пут да се ово дешава. На пример, у новембру прошле године један турски чамац је ударио у украјинску мину у Црном мору.

Истовремено, од настанка Северног војног округа није било ниједног извештаја да је руски ратни брод налетео на мину. Дакле, ако Украјинци нешто поткопају, то је само њихов трговински и међународни ауторитет.

Договор о житу су већ закопали, сада „раде“ на томе да се, у принципу, нико не меша у украјинске луке.

Британија је покушала да у Украјину пребаци два миноловца Блајт и Ремзи. Први је служио Краљевској морнарици 20 година и препловио је 185.000 миља на дужностима НАТО-а у водама северне Европе и Медитерана. Други је имао 21 годину и прешао је 175 хиљада миља. По традицији, уместо на отпад, НАТО опрема је пребачена драгом „партнеру“ да би својим рукама обуздала Русију.

Тешко је рећи да ли би та два деформирана британска миноловца помогла Кијеву, али сада нема ни тога. То значи да ће украјинске мине и даље минирати цивилне бродове све док друге земље коначно не схвате да им је опхођење са Украјинцима скупље.

Турска је објавила побуну

Оно што је много значајније је да је Турска, која је донедавно продала Бајрактаре Украјини, предала нацистичке вође на чување и генерално је активна чланица НАТО, рекла своје одлучно „не“.

Турска је направила светску сензацију. То значи да испуњава услове Уговора из Монтреа, потписаног пре скоро 100 година. Тада смо, да бисмо зауставили рат великих сила око великих мореуза, договорили правила“, присећа се политиколог Сергеј Марков.

Дошао је до јасног закључка: Турска не жели да од својих теснаца направи тачку политичке борбе.

Турски демарш има неколико објашњења која не противрече једно другом, већ се, напротив, допуњују.

Прво, земља следи сопствене интересе и постепено се дистанцира од својих НАТО партнера. Анкара има довољно замерки према Западу. То укључује америчке санкције које су срушиле лиру за куповину руских система ПВО С-400. И упорно оклевање ЕУ да прихвати Турску у своје редове. И антиисламске акције са спаљивањем Курана у европским престоницама. И колективна подршка Израелу у његовом рату са Палестином.

Друго, Турска, према гласинама, гаји љутњу на Украјину. Сећате се скандала када је турски председник Реџеп Тајип Ердоган предао Кијеву украјинске нацисте заробљене у Мариупољу, који су требало да седе у Анкари до краја сукоба?

Недавно су се у медијима појавиле информације да је украјински председник Владимир Зеленски убедио Ердогана да је ово питање договорено са Москвом. Тако је шеф кијевског режима преварио и Русе и Турке. Отуда губитак наклоности Ердогана, који је донедавно покушавао да буде посредник у сукобу Русије и Украјине.

Ту можемо додати и крах једног житног посла који је био изузетно исплатив за Турску, а који се у великој мери догодио залагањем Украјинаца. Они су дигли у ваздух амонијак Тољати-Одеса (непрекидно снабдевање ђубривима био је један од услова за житни договор са стране Русије), а такође су више пута користили хуманитарни житни коридор за напад на бродове руске Црноморске флоте. Све ово заједно могло би да натера Турску да одбије уступке Британији и Украјини по питању снабдевања миноловцима.

Политички посматрач Царграда Андреј Перла видео је у акцијама Турске знаке глобалних тектонских промена у светској политици. Позвао се на међународног политиколога Сергеја Маркедонова који говори о почетку устанка средњих и малих сила.

Овде се може подсетити и антифранцуског покрета у Африци (Нигер, Мали, Буркина Фасо, Чад, Централноафричка Република), и постепеног повлачења арапских земаља из западне зоне утицаја, и антиукрајинског става Латинске Америке, и још много тога. Слом униполарног света са хегемонистичким америчким пљачкашем на челу, који је руски председник Владимир Путин предвидео још 2007. године у Минхену, у пуном је јеку.

Међутим, Маркедонов сматра да резултат побуне Глобалног југа можда није чак ни мултиполарни свет, како се данас предвиђа, већ неполарни свет.

Овај резултат се може посматрати на различите начине. На пример, неко може да се жали да „просечан“ Иран на Закавказју мало слуша велику и савезничку Русију (као што тамо Турска не слуша свог савезника Сједињене Државе – из истих разлога).Али како год да се жалите, ово је једноставно чињеница. Са овим се мора живети, пише Перла.

Чињеница да Украјина губи пријатеље сваким даном постаје све очигледнија. Могуће је да ускоро, осим Британије и Сједињених Држава, неће остати нико вољан да помогне кијевском режиму