Прочитај ми чланакАмерички предсједник Трамп је поновио своје обећање из предизборне кампање и рекао како Сједињене Државе више не желе бити свјетски полицајац, жалећи се да је то врло неповољна ситуација за Американце.
“Ми све мање желимо бити свјетски полицајац, што смо били десетљећима и потрошили пуно новца на одржавање реда у свијету, а то не би требао бити наш приоритет, јер желимо уредити ствари у кући и обновити нашу земљу“, рекао је Трамп на заједничкој конференцији за новинаре с нигеријским предсједником Мухамедом Букхарием.
Међутим, није да се Сједињеним Државама одједном пробудила савјест или да су одлучиле поштовати међународно право. Трамп једноставно разумије да САД више не могу учинковито водити геополитику свјетског концентрацијског логора, који је изграђен од стране његових претходника. Ако амерички предсједник успије провести у дјело овај наум, бивши чувари тог концентрацијског логора, који су десетљећима радили под америчком заставом, мораће тражити друго занимање. Последњи истински успјешан рад Сједињених Држава, као свјетског полицајаца и тамничара, је било свргавање Гадафија, који је убијен јер је покушавао побјећи од система петродолара.
Гадафи је почео проводити план за стварање панафричке валуте и намјеравао је трговати либијском нафтом без употребе долара. Тиме је његова судбина била запечаћена и на ликвидацију пуковника није требало дуго чекати.
Али након тога више није било “чистих побједа”, док је у Сирији дошло до потпуног пораза, како у војног, тако и по имиџ Сједињених Држава.
Башар Ал-Асад је жив и води Сирију из непобједивог Дамаска. То значи да свјетска хегемонија, на коју су се САД навикнуле током протеклих 30 година, више не постоји.
До недавно је главни начин да се “уновчи” америчка војска, што је и главни разлог њеног постојања, био заштитити доларски систем. Ако је нетко једнострано покушао изаћи из њега, углавном је могао очекивати америчке трупе и инвазију или би се на главном тргу у земљи покренуо сценаријо примене “Обојене револуције”. Након тога би на чело покорене земље доведене прозападне елите које нису ни покушавале водити независну политику.
Сада је за САД проблем што ова шема више не функционише као пре, а америчка војска троши више средстава него икада. Због тога прагматични амерички предсједник мора тражити начине да уновчи војску, која се више неће користити за рјешавање неких глобалних проблема. Ово би се могло догодити у случају војска преузме управљање Вашингтоном. Не државним ударом, наравно, него поштујући систем и успон кроз институције.
Ово и није тако невероватан сценаријо, како се чини на први поглед, поготово ако узмемо у обзир да је према истраживачком Pew Research Centru 2017. године повјерење Американаца у америчку војску износило 72%. То је пуно више од нивоа повјерења у предсједника (32%), америчке корпорације (21%) или Конгрес који ужива подршку свега 12% Американаца.
У овој ситуацији је Трамп присиљен радити као трговачки путник и продајни агент америчке војске, која је спала са статуса “бранитеља глобалне демократије” на улогу највеће плаћеничке војне групе на планети.
У том смислу је врло знаковита Трампова изјава да ће Саудијска Арабија морати платити, ако Ријад жели да САД задржи своју војну присутност у Сирији.
То је био директни говор америчког предсједника:
“Саудијска Арабија је врло заинтересирана за наше рјешење и рекао сам, па знате, ако желите да останемо, можда ћете морати платити.”
Осим тога, ово није став само Доналда Трампа, него је ново разумијевање стварности, примјетно и код бројних америчких стручњака и дијела медија.
Америчко часопис Национални интерес је недавно објавио анализу која се може сматрати знаком спремности да се призна губитак хегемоније и потребе да се преговара с америчким спољним кредиторима о реструктурирању америчког државног дуга. Све до недавно се такво што сматрало незамисливим.
Чудно је да је предлог објавила публикација коју финансира Центар националних интереса, утицајна невладина организација повезана с умјереним круговима Републиканске странке, основана од стране предсједника Никсона. Сада је председник овог центра Хенрy Кисинџер, који је утемељио стандарде америчке школе политичког реализма. Ако се истовремено постави питање колико коштају прекоморске ескападе америчке војске и да главни непријатељ Сједињених Држава нису Кина и Русија, већ национални дуг, очито је да је дио америчке политичке елите схватио да је хегемонија готова. Сада овај дио елите почиње тражити начине како живјети у миру.
Као што је познато, за губитком хегемоније би у Америци многи туговали. За њих би то била трагедија епских размјера, која би прошла кроз пет фаза, од порицања, бијеса, преговарања, депресије до прихваћања.
Најгласнији дио америчке елите, Хилари Клинтон, Џон Мекејн, Ники Хејли и Мајк Помпео су тренутно још заглавили у фазама порицања и љутње, стога се и понашају у складу с тим, покушавајући претњом и насиљем повратити изгубљену “славу”.
Напреднији, прагматичан и хладнокрвни дио америчке елите, од Кисинџера до Трампа, већ је ушао у фазу преговарања, покушавајући извући максималну корист од продаје или других облика зараде “америчке империјалне оставштине”.
За Русију, као и за друге силе, сада се отвара јединствени прозор у нови мултиполарни свијет, што ће будући историчари највјероватније описивати као епизоде у борбама за “насљеђе” пропалих царстава у прошлом веку.
Но, земљама које су повезале своју судбину и цивилизацијски избор с умирућим америчким царством се не смијеши блистава будућност. Као што нас учи историја, током ликвидације или пропасти једног царства, као у случају стечаја предузећа, прва на распродају иде имовина која не чини њену језгру. Тада им никаква јамства о лојалности и скакања по трговима неће помоћи.
