Pročitaj mi članak
Упознајте право лице Европске уније. Европска унија није посланичка (парламентарна) демократија, него неолиберална федерална диктатура корпоративних интереса. Зашто је она без икакве сумње управо такав политички конструкт објаснићемо у даљем тексту, но како бисмо све то могли разумети најпре се морамо упознати са неким основним појмовима и институцијама Уније.
Неравноправност на Европском суду
Средишња улога Европског суда јест проширење и ојачање наднационалне власти Комисије, а један од основних циљева његова устројавања је потврда надмоћи закона Уније. Велика је „заслуга“ суда што је дошло до конституционализације правног поретка ЕУ. Суд осигурава да национални судови не пресуђују различито о истим питањима. На захтев свемоћне Комисије или неке земље чланице Суд утврђује крши ли која од земаља чланица неку од обавеза утемељену у унијске праву.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ: Све што желите знати о ЕУ, а медији не смеју да спомињу (1)
Састоји се од 27 судија и 8 тзв. „Advocates General“ (општих правобранилаца; у нашој литератури сусреће се и термин „независни адвокати“), који дају веома важно и цењено правно мишљење о предметима, од којих 5 великих земаља има сталне, а осталих 3 дају „мање“ земље на мандат од 6 година, уз могућност поновног именовања. Сваких колико година представник „мање“ земље може доћи на ред у оваквој организацији у којој су сви једнаки, али су неки једнакији?
Радни језик суда је француски, премда се поједини предмети воде на службеним језицима Уније. Један од оснивача овог часног Суда је и проф. др Карл Фридрих Орфулс, члан Нацистичке партије од 1.В.1933. до 1945.
Закони ЕУ увек су изнад закона земаља чланица
Законе за Комисију ствара огроман број радних група бирократа за које нико не гласа и нико не зна ко су. Закони ЕУ (као закони свих федералних творевина) имају апсолутни примат над законима земаља чланица. Ако је национални закон друкчији, аутоматски се примењује унијске закон („доктрина супремације“ ЕУ права). Притом национални суд не сме чекати или тражити да се о усклађености норме националног права са европским правом изјасни неко друго национално тело (нпр. уставни суд), већ мора самостално изузети националну норму из примене.
У Унији можете гласати само како бисте изабрали посланике при унијске Парламенту, док законе одобрава Савјет министара. Лисабонским уговором се по први пут даје извесно право националним парламентима да кажу коју реч о унијске законима.
Да би предлог закона прошао у Савету министара, за њега мора гласати 55% држава-чланица, што представља најмање 65% становништва Европе. Да бисте ставили вето на предлог закона у ЕУ морате имати представнике 35% становништва. Тиме велике земље могу усвајати које год законе пожеле и забрањивати све законе који им не одговарају. Иако је у неку руку логично да „велики“, тј они који највише дају највише и добију – питање је колико је то добро за мале земље попут наше. Европска је „демократија“ очигледно демократија великих, којој се остали имају беспоговорно покорити.
„Земља коју најбоље познајем“
Странци могу под једнаким условима куповати некретнине, па и гласати на изборима земаља чланица. По (евентуалном) уласку Србије у ЕУ сви држављани земаља чланица ЕУ са пребивалиштем или привременим боравиштем у РС под истим условима као и српски држављани моћи ће бирати и бити бирани на изборима за представничка тела јединица локалне и регионалне самоуправе, дакле имаће активно и пасивно бирачко право.
Европа тако не брише само границе, него читаве државе и нације. Сасвим прикладно, од политичара у телима Уније очекује се уместо именовања своје државе да користе фразу „земља коју најбоље познајем“.
Тржишним такмичењем, монетарном политиком и осталим лукративним питањима бави се ЕУ, а државама чланицама остављају се у надлежност „тешка питања“ (здравство, школство, социјала, исплата плата итд). Ту се ЕУ не меша. У тој ЕУ – компаније из сиромашнијих земаља могу обављати послове у богатијим земљама плаћајући своје раднике колико их плаћају у домовини.
По Лисабонском уговору, ЕУ ефективно преузима, одређује и води спољну политику, а споразуми које закључи обавезни су за све земље чланице.
Лисабонским уговором (по први пут) нормира се и питање изласка из ЕУ (и поновног приступа). Из ЕУ се излази преговорима са Саветом, уз споразум за који гласају квалификованом већином (без члана који излази), уз претходну сагласност Парламента. Ако се споразум не постигне, уговорне обавезе бивше чланице престају две године по захтеву за излазак. Како то све конкретно изгледа, још не можемо знати, јер се такво што није још догодило. Али хајде да погледамо како би земља коју најбоље познајете могла изаћи из Европске уније (ако несрећом ипак у њу уђе).
Како се излази из Европске уније?
Процедура није нимало једноставна! За излазак из ЕУ потребне су и неке уставне претпоставке на страни саме земље чланице која би напуштала ту заједницу „уједињених у различитостима“. У случају државе Хрватске, последњег члана ЕУ, та се уставна претпоставка налази у члану 142. ставу 6. Устава Републике Хрватске. Ондје, наиме, стоји да се одредбе тога члана о удруживању односе и на услове и на поступак раздруживања. То практично значи да би се, што се тиче хрватског Устава, морало спровести све оно што се захтева и за удруживање (односно прикључење).
Дакле, морао би се покренути поступак раздруживања, што би могла да захтева једна трећина посланика у Сабору, Председник Републике или Влада РХ. Потом би о раздруживању одлучивао Сабор и то двотрећинском већином свих посланика, онда би се (у року од 30 дана од дана те одлуке Сабора) расписао референдум на којем би се за раздруживање (као уосталом и за прикључивање Унији) тражила већина гласова бирача који су приступили референдуму. А онда би тек почела прича о раздруживању са Европском унијом!
Та прича почиње тако да земља која жели да оде из Уније обавештења Европски савет о одлуци земље чланице о раздруживању, након чега започињу (врло мучни, дуготрајни и напорни) преговори између земље чланице која жели одлепршати из унијског јата и саме Уније. Процес одласка из Уније очигледно прилично наликује процесу уласка у њу, бар је тако прописано. Дакле, врло је напоран. Запазите да није прописано колико ти преговори могу трајати. Заправо је уопште није прецизно прописан рок у погледу изласка из Уније …
По завршетку „преговора“, Унија би са земљом чланицом склопила посебан уговор (само се не зна како би тај тачно изгледао), а који би обухватао и оквир будућих односа одлазеће земље и Уније. Преговори се обављају у складу са чланом 218. ставом 3. Уговора о функционисању ЕУ (један од уговора који се Лисабонским уговором мења и допуњује), а који прописује улогу Европске комисије и високог представника за спољне односе у том процесу на начин да они дају препоруке Савету које своју коначну одлуку доноси квалификованом већином (пре чега се треба прибавити и одобрење Европског парламента). Начин постизавања квалификоване већине прописује се чланом 238. ставом 3. под б) Уговора о функционисању ЕУ. Тачна природа пристанка Парламента такође није тачно прописана, но Европски парламент ионако нема значајнију улогу међу полугама европске „демократије“, па то и није претерано важно.
Након што се све то проведе, уговори престају бити обавезујући за земљу која излази, односно након довршетка наведене процедуре дотична земља више није везана уговорима са Унијом. То се дешава даном ступања на снагу тог посебног уговора о повлачењу. Али, Лисабон предвиђа и могућност да до њега не дође! Јер наравно, могуће су и опструкције, рецимо у виду немогућности постизања квалификоване већине у Савету, ускраћивања одобрења Парламента и слично.
У таквим околностима, земља која се повлачи из ЕУ могла би се сматрати нечланице Уније (или правно невезаном унијске уговорима) тек по протеку рока од две године од дана кад је обавестила Савјет о својој одлуци да жели напустити Унију. Иако је и тај период прилично дуг, он се може чак и продужити, ако то одлучи Европски савет уз сагласност земље чланице. Збиља је тешко докучити зашто би уопште земља која се жели раздружити од Уније, након што поднесе захтев, то желела да учини што касније, али, ето, Лисабон предвиђа чак и такву могућност. Овакве бизарне одредбе јамачно служе проширењу маневарског простора саме Уније у случају да се нека јогунаста чланица пожели раздружити, но праве науми ових одредаба тек треба видети. Сама земља чланица која напушта Унију, дакако, не учествује у раду Савета кад оно доноси наведену одлуку о раздруживању.
И за крај да поновимо: како би тачно у пракси изгледао процес раздруживања неке земље чланице Европске уније од не може знати нико – док се то не догоди. У сваком случају, чини се да овакве одредбе, уз мало лобирања у земљама чланицама и унијске институцијама, Унији јамачно могу послужити да процес раздруживања земљи чланици која пожели из ње изаћи добро запапри. А да ни не причамо о томе што би било после и како би се према тој земљи Унија односила.
Ето, тако би гласио целовит одговор на питање о изласку из ЕУ. Није, међутим, тачно ни исправно рећи да нити једна земља није тражила да изађе из ЕУ. Тачно би било рећи да влада ниједне државе није тражила да изађе из ЕУ. Откуд они знају да грађани не би? Нико грађане то ни не пита! Нек ‘распишу референдум о одцјепљењу од Уније у Уједињеном Краљевству, на пример. Па да видиш што би се догодило …
(Наставиће се)
(europskaunija)
