Путин није послао борбене авиони и оклопне јединице у Сирију да би испао мачо или због тога што га је украјинска криза уверила да је Обама слабић, већ зато јер верује да постоје значајни интереси које је Русија спремна да заштити.

Путинова одлука да распореди војне снаге у Сирију је изненадила чак и најпроницљивије спољнополитичке стручњаке. Путин тежи да вуче неочекиване потезе, нарочито у последње време, попут припајања Крима и подршке за побуњеничке државице у Донбасу. У лето 2014. године, самопроглашене републике Доњецк и Луганск су биле близу пораза. Украјински војска и господари рата са својим приватним милицијама су напредовали, и изгледало је да побуњеници неће бити у стању да дуго издрже. Да би их спасао, Путин је обезбедио оружје и особље за контраофанзиву и помогао да се отвори нови фронт на јужној обали Украјине у близини Новоазовска.

Овај маневар је предузет ради поделе украјинских снага, а интервенција јесте померила Донбаски фронт ка западу. Путин је на крају зауставио побуњеничку офанзива, али тек после понижавајућег украјинског пораза у Дебаљцеву у фебруару 2015. године. То је све у многоме умањило претходне успехе Украјинаца и послало поруку одлучности Москве. Данас на линији фронта и даље нема мира, а застој Путину даје предност.

После Украјине, Путин је интервенисао у Сирији. Западни коментатори су говорили да је Обамина слабост охрабрила интервенцију русије, али за то нема доказа. Ипак, веза Украјина-Сирија расветљава светоназоре Путина и његове околине. Руска владајућа елита сматра да је Украјина део легитимног, историјске сфере утицаја њихове, и то није само Путинов став. Садашњи руски премијер Дмитриј Медведев, кога неки сматрају потенцијалним реформатором и присталицом побољшања односа са Западом, је још 2008. изјавио да земље у близини Русија припадају зони њених „привилегованих интереса“.

Чак је и пре Путина и Медведева, влада Бориса Јељцина оштро критиковала ширење НАТО-а на исток. Андреј Козирев, први Јељцинов министар спољних послова, који је на Западу слављен због изјава да Русија тражи „да се прикључи демократској заједници народа са тржишном економијом“, је већ 1992. године упозорио да ће ширење НАТО поделити Европу и оснажити руске тврдолинијаше. Његов наследник, лукави Јевгениј Примаков је појачао руске критике НАТО, а и сам Јељцин је псовао Атлантски савез због бомбардовања Србије 1999.

Путин сматра да велике силе имају право на сферу утицаја и да је Русија у опасности, и то ће вероватно мислити и следећи руски лидери. Такође, анкете показују да идеја противљења Западу има значајну подршку у руском друштву у целини. Реакција Русије у вези кризе у Украјини је одражава веровање да ће Запад морати да одустане од сукоба са Русијом на њеном кућном прагу.

Ова претпоставка се показала као тачна, а Запад је одговорио само са санкцијама, које не могу натерати Русију да променити курс. Запад не може да игнорише тако озбиљну политичку реалност. Они који позивају на одбрану демократије и слободе у државама у суседству Русије мора бити реалан о последицама тих потеза. Уместо тога, западни лидери су се повукли када су се ризици сукоба показали сувише озбиљни.

Логика Сирије

Иста логика се може применити и у Сирији. Путин није послао борбене авиони и оклопне јединице у Сирију да би испао мачо или због тога што га је украјинска криза уверила да је Обама слабић, већ зато јер верује да постоје значајни интереси које је Русија спремна да заштити, упркос западним економским санкцијама и рушењу односа са Сједињеним Државама и Европом.Историјска позадина помаже зашто је то тако. Москва је са сиријским режимима имала блиске и веома развијене везе још од 1950-их.

Захваљујући обимној војној, економској и образовној помоћи, совјетска морнарица је 1971. добила приступ луци Тартус, а 1980. СССР је са ташњим сиријским председником Хафез ал-Асадом потписао уговор о пријатељству и сарадњи која је имала и безбедносни елемент. Сирија је стратешка инвестиција, и када се СССР распао, Русија је 2005. опростила скоро 10 милијарди од 14 милијарди долара дуга Сирије који је начињен током совјетске ере. Политичке везе су остале јаке, а унапређена лука Тартус је савршени нови дом за бродове и подморнице руске Црноморске флоте.

Дакле, када је Путин ускочио у грађански рат у Сирији, он је, као у Украјини, заштитио дуготрајне интересе Русије. Катализатор за његов потез, који је планиран са Ираком и Ираном, била је свест да би сиријски режим због ратних успеха џихадиста могао пасти, чиме би и руски утицај грађен деценијама нестао, а хиљаде муслиманских бораца из Русије би вероватно продубили исламистичку побуну у јужној Русији.

Као у Украјини, Русија неће одустати од Сирије, мало је реално да Сједињене Државе могу пооводом тога нешто урадити. Наоружавање антиасадових снага за САД може бити најмање лоша опција, али чак и тада није јасно коме оружје треба да се да. Најмоћније антиасадове снаге су чланови коалиције Џаиш Ал-Фатех, која укључује и организацију Џабхат ал-Нусра, која је део Ал Каиде и која се бори за калифат. Упркос причама о умереним и демократским деловима покрета отпора, они су маргиналне када је у питању оно што заиста битно – број ратника и оружја и контрола терена.

Главни план

Ништа од овога не значи да Путин има мастер план за Украјину или Сирију – или да је такав план, ако постоји, у употреби. Завршница Москве на оба места остаје нејасна, можда чак и за Москву. Поновна офанзива у Украјини би се суочила са огромним тешкоћама, а тиме би Путин спалио неке скорашње мостове које је подигао са Западом, преко продуктивног учешћа у преговорима око нукеларног програма Ирана. Таква изолација би гурнула Русију ка Кини, али су руски стратези опрезни због растуће кинеске моћи, проблематичне историје односа Русије и Кине током протеклих 150 година, и ретко насељеног руског Далеког истока, који се наслања на Кину.

Другим речима, Путин је неће покушати да припоји више територије. Уместо тога, он би желео да се понови Наранџаста револуција у Украјини из 2004. године. Реформисти који су били изабрани су ушли у међусобне сукобе, нису успели да спроведу реформе, и разочарали су људе. Њихов фијаско је отворио пут за Јануковича, који је био више подложан руском утицају. Русија може да верује да ће садашња украјинска влада такође бити свргнута зботг неуспеха, али је ипак сувише рано да се закључи да Украјина није успела.

У Сирији, Русија нема илузија да ће Асад једног дана владати јединственом земљом. Парадоксално, иако је руска интервенција дала Асаду уверење да може да обезбеди додатне победе и одложи договор. Русија као његов заштитник захтева да се преговара. Ако Асад то не буде желео, то може бити Путинов проблем јер је он уложио своје трупе и углед. Стога мир У Сирији може бити дуготрајан процес, а многи проблеми угрожавају брз договор прихватљив за све стране.

У међувремену, трошкови за Русију ће се повежавати монтирати и може бити непријатних изненађења, попут терористичких напада у Русији, сукоб Турске и Русије око Курда који би могао да изазове реакцију НАТО. У одуству политичког решења у Сирији и Украјини Русија и Запад ће остати у завади. Наредни председник САД, демократа или републиканац, неће журити да поправи односе са Путином.

Из разлога унутрашње политике, он или она ће прво показивати Путину да нови станар Беле куће неће моћи да се лако воза. Оно што већ зову Други хладни рат није добро за Запад, али може бити још гори за Русију. Ако пад у економији створе грађанске немире, отворени рат у Сирији и Украјини ће се за Путина показати као неисплатив.

(Курир)

Oznake: Barak Obama, Vladimir Putin, zapad, Moskva, svet vesti, Sirija, Ukrajina