Тридесетогодишњи француски генерал Наполеон Бонапарта вратио се у Француску без одобрења и са малобројном свитом 09. октобра 1799. године док је своју армију оставио у Египту.

Тачно месец дана касније, 9. новембра, односно по тадашњем револуционарном календару, 18. Бримера, Наполеон је уз помоћ војске извршио државни удар у земљи. Срушио је петогодишњу корумпирану власт Директоријума и образовао је привремену Конзулску власт коју су чинила три конзула: Сјејес, Роже Дико и Наполеон као трећи конзул мада је суштински сва власт већ тада била сконцентрисана у његовим рукама.

Да би се новонастало стање озаконило, 13. децембра исте године донет је нови француски Устав у чијем је 39. члану писало да је Наполеон постављен за првог конзула, Камбасерес за другог а Лебрен за трећег. Дакле, привремени конзули Сјејес и Роже Дико, који су учествовали у преврату иако су до тада били чланови петочланог Директоријума, више нису били конзули, односно Наполеон је и формално постао господар Француске.

Када је преузео власт у земљи Наполеон је сматрао да је Француској, после десет година револуционарног врења и ратова против европских монархистичких држава, неопходан мир како би се опоравила. Већ 25. децембра 1799. године упутио је посланице енглеском краљу и аустријском цару са предлозима да се започну преговори о миру али су их они са гнушањем и са презиром одбацили. Њихово одбијање усмерило је Наполеона да се окрене трећем најзначајнијем члану II антифранцуске коалиције, царској Русији. Осим тога, то је било и у складу са његовим мишљењем да Француска република не може бесконачно да ратује против удружених европских монархија те да мора да покуша да их разједини и тиме разбије изолацију Француске, односно да промени тадашњу европску ситуацију у којој су у рату са једне стране учествовале феудалне монархије, а са друге стране усамљена француска бурзоаска република.

Увидевши да Енглеску и Аустрију може само војним победама да натера на мир Наполеон је дошао до непобитних закључака као сто су на пример:

-„Француска може имати за савезницу само Русију“ и

– Француска и Русија „географски су створене да буду тесно повезане“.

Као знак добре воље и жеље за миром између двеју земаља, Наполеон је средином 1800. године наредио да се сви руски војници заробљени од стране Француза, њих око 6.000, ослободе и врате у Русију и то обучени у нове униформе и са све наоружањем и са својим заставама.

Од тог Наполеоновог хуманог геста дипломате обеју земаља бациле су се на свој посао са циљем њиховог зближавања, прво преко Пруске као посредника, а затим директно међусобно, што је на крају, 21. децембра 1800. године довело до првог писма Наполеона упућеног лично руском цару Павлу I. Недуго затим, Павле I је писмом одговорио Наполеону што је несумњиво значило да је прекинуто ратно стање и да је успостављено стање мира између двеју држава. Односи између Француске и Русије постају све бољи, а њихова два државника, Наполеон и Павле I, имају све чешћу коресподенцију у којој откривају један другоме неслућене могућности међусобне сарадње и то не само у европским оквирима већ и у оквирима читавог Света где акценат стављају пре свега на Турску и на Индију.

Да видимо сада укратко шта је са руске стране утицало да дође до промене њеног става према Француској републици.

Руски цар Павле I, син Петра III и Катарине II, ступио је на престо 1796. године. Тада је француску револуцију сматрао великом опасношћу за све европске суверене па тако и за себе самога те је са Енглеском и са Аустријом ступио у коалицију ради њеног угушења. Није му било потребно много времена да би се уверио у неискреност својих савезника. Ни они сами нису поштовали принцип легитимитета, због којег су иначе и ратовали са Француском. Газили су га кад год им је то било у интересу.

Даље, руска армија је под командом Суворова, у својој кампањи током 1798. и 1799. године, продрла у северну Италију и однела је низ победа над Французима (битка на реци Ади, битка на реци Требији, битка код Новија) чиме су поништени сви Наполеонови успеси у Италији током 1796. и 1797. године. Суворов је затим добио наређење да са својом војском пређе Алпе и у Швајцарској се сједини са аустријском армијом надвојводе Карла. Међутим, када је после великих напора стигао тамо Аустријанци су се већ повукли и оставили су га на цедилу да се сам брани од француских напада. Такво понашање Аустријанаца изазвало је код Суворова „осећање незадовољства и одвратности према Аустријанцима, како у погледу њихове честитости и добре воље, тако и у погледу њихове способности и разборитости“ (Клаузевиц). Претрпевши велике губитке Суворов је ипак успео да своју армију преко планинских масива пребаци у Баварску. Због издаје Аустријанаца веома љутити Павле I наредио је Суворову да своју војску врати у Русију.

Ни Енглези нису били ништа бољи од Аустријанаца. Захваљујући својој тадашњој поморској супериорности над осталим државама понашали су се више него кабадахијски. Павла I су лично увредили када су 05. септембра 1800. године од Француза преотели Малту иако им она никада раније није припадала, док је на њу Павле I као Велики витез Малтешког реда, полагао своје лично право. Исте године, енглеска ратна флота је без неког значајнијег разлога бомбардовала град Копенхаген што је проузроковало стварање „Лиге северних држава“: Шведске, Данске, Русије и Пруске, ради заједничке одбране од Енглеске.

Други битан разлог за промену руског става према Француској републици био је постојање многобројне француске аристократске емиграције у Русији. Чак се двор претендента на француски престо Луја XVIII налазио у месту Митави у Русији. Деловање и понашање те емиграције и њено мешање у руске унутрашње ствари толико је озлоједило Павла I да је он на крају наредио Лују XVIII да са својим двором напусти Русију.

Следећи разлог зближавања републиканске Француске и царске Русије свакако лежи у 18. Бримеру Наполеона Бонапарте. Њиме је завршено са револуционарним кретањима и тежњама у земљи. Тим државним ударом револуционарни процес у Француској суштински је завршен али, са друге стране, он није довео до повратка на старо.

Четврти по реду, али не и по значају, разлог за зближавање Француске и Русије крајем 18. и почетком 19. века налазио се у унутрашњим политичким односима, борбама, на руском двору. На њему је постојао сукоб двеју струја. Једна се залагала за наставак рата против бунтовничке и безбожничке Француске, а зарад заштите „светих права“ легитимитета. Предводио ју је вице-канцелар гроф Никита Петрович Панин а све њих је подржавао, подстрекавао, повезивао, и у њихову корист сплеткарио на двору, енглески посланик у Петровграду Витворт. Интерес Енглеске свакако је био да Русија и даље ратује од Холандије па све до северне Италије против њеног највећег непријатеља. Другу страну су представљали сви они који су се залагали за сарадњу са Француском јер су били свесни да је до тада Русија ратовала пре свега у интересу Аустрије и Енглеске, а не у свом интересу. Такође су схватили да огромна већина француског народа не жели да се врати стара монархија јер је она веома дискредитована у његовим очима.

Сукоб тих двеју политичких струја на руском царском Двору привремено је завршен поразом заступника принципа легитимитета односно победом оних који су се залагали за принцип различитости власти тј. за принцип немешања у унутрашње ствари других земаља. Павле I стао је на њихову страну тиме што је најпре затражио од енглеске владе да опозове Витворта, а касније је грофа Панина сменио са дужности вице-канцелара.

Изгледало је тада да савезу између Француске, као супериорне војне континенталне силе у Европи и Русије, највеће и најмногољудније земље на континенту, више нема препрека. Тај савез свакако би превазилазио европске оквире, био би од светског значаја, и био би усмерен пре свега на уништење енглеске доминације на кугли земаљској.

Са конкретизацијом идеје о војном савезу између царске Русије и Наполеонове Француске први је кренуо Пвле I. Средином јануара месеца 1801. године наредио је атаману Донске војске генералу Орлову да подигне, односно да мобилише, козачке пукове и да их упути ка граду Оренбургу одакле би по концентрацији тих трупа њихов даљи правац дејства био ка Индији како би се непријатељу тј. Енглезима нанео „пораз у самом његовом срцу“.

Продором руске војске у Индију, док је у то време француска војска већ била у Египту, не само да би се Енглезима нанео велики, стратешки ударац већ би он довео и до тектонских промена на огромном простору од Индије до Египта на којем су живели многобројни угњетени народи као што су: индијска племена, Афгани, Курди, Друзи и други.

И док је генерал Орлов припремао своју Донску војску у ноћи између 11. и 12. марта 1801. године у Михајловском дворцу у Петровграду, у својој 56. години живота, изненада је преминуо руски цар Павле I. Званично је објављено да је умро од апоплексије док је у ствари убијен у завери дворских официра. У завери су учествовали смењени вице-канцелар гроф Панин, гроф Пален, генерал Бенигсен, браћа Зубови, односно противници зближавања Русије и Француске. Све њих је уједињавао пре свега британски стратешки интерес. Закулисно деловање бившег енглеског амбасадора у Петровграду Витворта дало је највећи могући резултат тј. убиство руског цара.

За Наполеона није било никакве сумње да су за смрт Павла I одговорни Енглези.

Дакле, још на самом почетку 19. века један од метода деловања енглеске спољне политике био је и убиство владара других држава па чак су у његовој примени ишли толико далеко да је њиховом жртвом постао и, ни мање ни више, него и сам руски цар.

Тај метод деловања у спољној политици Енглези и њихови баштиници, односно Американци, примењују кад год су у могућности, све до наших дана, до почетка 21. века, и владари свих држава на свету који воде анти англо-саксонску спољну политику морају да имају у виду трагичну судбину Павла I. Уколико пак ти владари који нису по мери и по вољи англо-саксонаца имају огромну подршку свог народа и своје државе и уколико англосаксонци нису у могућности да унутар тих држава пронађу појединце и политичке организације који ће за њих да заврше прљави посао, да свргну или ликвидирају своје владаре, онда се од стране Запада примењује најгрубља оружана сила према тим земљама и по њиховој окупацији за свргнуте владаре од њих нема милости. Ако пак, због међународних односа снага, неке земље нису у стању да војно нападну, њихови владари су у перманентној опасности да ће на њих англо-саксонска сила, преко својих тајних служби, па ма ко био непосредни извршилац, покушавати да на њих изврши атентат. За то је најбољи доказ кубански вођа Фидел Кастро на кога су САД извршиле више од 50 неуспелих атентата.

Крајем 20. и почетком 21. века у англо-саксонској спољњој политици наведена метода тј. убиства шефова држава и влада који су препрека њиховим интересима не само да није престала да се примењује већ, супротно од тога, све се више користи. И не само да свргавају са власти своје политичке противнике већ према њима испољавају непримерену, крајњу суровост и немилосрдност. Када их се докопају шака пресуђују им по кратком поступку без и мало милости. Убиства Слободана Милошевића, Садама Хусеина и Моамера ел Гадафија то најбоље доказују. Доказују да се од Запада не може очекивати никаква милост и да нису смели ни по коју цену, ни по цену живота, да дозволе да од њега буду заробљени. Много бољи суд о њима дала би Историја да су часно погинули пружајући отпор него што су дозволили да буду заробљени. То исто важи и за све остале истакнуте противнике Запада који су себи дозволили да од њега буду заробљени и да од њега траже милост па чак и правду.

Енглеско убиство руског цара Павла I марта месеца 1801. године велико је и упозорење свим владарима света колико морају да имају способне, професионалне службе безбедности својих земаља, а не да се примају на западњачко подметање са причом о демократској, цивилној контроли рада тих служби. Занемаривање значаја служби безбедности својим животом платио је и бивши председник владе Србије Зоран Ђинђић. Довољно је од тада времена протекло те је данас свима објективнима постало кристално јасно да је и он убијен од стране Запада, односно прецизније речено, по налогу запада.

Такође, судбина Павла I довољно је упозорење свима онима владарима на кугли земаљској шта може да их снађе, шта може да им се деси, због своје наивности, лакомислености и неопрезности, ако воде или ако намеравају да воде политику супротну од интереса данашњег Запада.

(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)

Oznake: Aleksa Mijailović, evropska istorija, Englezi, Napoleon Bonaparta, Pavle I, SRBIN.info, ubistva vladara