Pročitaj mi članak
Ни Бенедикт, ни Ганшвајн нису јавно одговорили на било шта од овога. Главна последица брбљања је била не то да их је оно лично повредило (мада мора да јесте, барем мало), већ што је угасило прави разговор о свакодневним животима геј свештеника, били у целибату или не.
Геј свештеницима је мање-више немогуће да артикулишу своје склоности на било какав начин који не би представљао оно што англосаксонски ум може видети као лицемерје. Ипак, таква двојна егзистенција јесте део кримокатоличке традиције.
„То је скоро аспект католичке религије саме“, Колм Тојбин је написао у есеју о гејевима и католичанству“. „Знати и не знати нешто у исто време одржава илузију одвојеном од истине.“ То је такође типично за италијанску сексуалност уопште, а хомосексуалност посебно. Ово је земља која толерише сексуалне несташлуке и серијске преваре бившег премијера Силвија Берлусконија са једва наговештајем протеста из хијерархије Католичке цркве. Ово је земља у којој безброј удатих жена игнорише романсе својих мужева са мушкарцима.
Ла Бела Фигура
Култура обмане делује према знацима и конвенцијама по којима геј свештеници управљају својим животима. Кемп је можда најмоћнији и прожима ове кодове, мада је то тешко дефинисати. Иронично, феминизирано самоизругивање – које омогућава свештеницима извесну побуну против сопствене изолације и невидљивости – је један облик клерикалног кемпа. Да се не би гласно смејали, свештеници понекад покушавају да избегну међусобни контакт очима у цркви када се певају химне са насловима као што су „Salve Regina“. Када је Бергољо постао папа Франциско, Јутјуб снимци из филма „Феллинијев Рим“ постали су „вирални“ међу римским геј свештеницима: кардинал обичног изгледа гледа модну ревију која се завршава када покојни папа краде шоу због појаве у величанственој одећи Бога Сунца.
Један геј, бивши свештеник, који и даље живи у Риму, описује клерикални кемп као „природан начин изражавања (геј идентитета) док сте у целибату“. Друштвено, каже, то је „кључ који откључава даље елементе поверења.“ Нема у томе ничег земљотресног – то је оно што свака институција ради – али „Ватикан има много више искуства и праксе у самозаштити“.
Када је овај бивши свештеник почео с школовањем у Риму, професор му је рекао: „Не би требало да буде поткултуре. Сви смо овде мушкарци, тако да је неприкладно да се каже ‘јој’ ,или говори о другим мушкарцима са женским заменицама“. Бивши свештеник каже да“ ниједна од ових инструкција није била о нашем владању. Биле су о појави.“ Он сматра да таква упутства илуструју мало примећену промену званичног размишљања о католичком идентитету и шта би требало да буде у његовом центру.
„Симболи Цркве треба да буду сакраменти“, као што је еухаристија (причест), тврди он, али временом су их људи који управљају светим тајнама изместили у виђеност. Другим речима, „свештеници су постали симболи“ који се сматрају најважнијим. Што заузврат даје награду за спољашњи изглед и тера на усаглашеност са одређеним службеним идеалом. Ватикан је, дакле, све преокупиранија тиме да се њени лидери одгајају из реда „дечака који изгледају свети: играјући се облачења као на америчком колеџу и одлазећи доле до Пјаца Навоне у девет сати увече да очитају своје бревијаре“ Тајне и литургија, бивши свештеник каже, су „језгро онога што чини Цркву важном. То је оно што нас чини моћнима. А не заштита средњовековних институција. „
Ипак је и у Ватикану, као у италијанском друштву, често случај да је прави изглед – ла белла фигура – све. У сваком детаљу, прославе наименовања у Ватикан и друге високе римокатоличке канцеларије могу бити раскошне -“ као венчање отмене девојке“ -са многим клерицима, „геј мушкарцима који носе све ручно рађено, савршено, „краљице“ праве“, примећује једна истакнута фигура у римском свету уметности. Али, ла бела фигура је исто толико битна и у обичним тренуцима. Посебно за свештенике који крше завет на целибат, од кључног је значаја да задрже своје улоге у нормалном току живота.
Геј сауне су добра места да се сретну други геј свештеници и монаси. Најбоље време да се нађе свештенство у саунама је касно поподне или четвртак вече (када папски универзитети немају часове), или недеља (после мисе). Неки геј свештеници у целибату користе сауне за секс, али и да осете заједништво са сличнима себи. Један своје посете саунама описује као „нешто што ће ми потврдити ко сам“. (Рим има неколико геј барова, и Џон Мос, амерички власник највећег и најстаријег, „Хангар“-а, каже да пораст крстарења ( cruising има своје посебно место у геј жаргону, сетимо се истоименог филма – прим. прев) интернетом, у комбинацији са ловом на ватиканске геј свештенике, је десетковао његову геј клерикалну клијентелу:
„Овде је некада била толико богослова – тако лепи мушкарци – који су долазили у бар, а ми смо чак бивали ангажовани да за њих организујемо партије у неким побожним кућама. Сада нема никога.“)
Што је свештеник старији по чину, вероватније је да ће се више играти правилима. Један водећи ватикански новинар (који каже да, међу новинарима при шуту, две најчешће теме за оговарање црквених званичника су „ко је геј и ко је на потезу“) описује логику таквог понашања. „Све је дозвољено, јер ти си принц на двору“, каже он. „Ако сте заиста одани и поверен вам је највиши ниво одговорности, мора постојати додељена екстра слобода, како би могли да је укину.“
Завет целибата не каже ништа о привлачности. За неке званичнике курије кажу да својеручно бирају изузетно лепе мушкарце за физичке послове, како би Ватикан био сценичнији. Једном лаику кога знам посао захтева честа путовања у Ватикан. Користи их да ужива у флертовању са мишићавим го-го плесачем око шипке у геј клубу у Риму. Једног дана у Ватикану, овај лаик је стао запањен видевши плесача ван контекста, обученог у униформу страже. Када је направио покрет да поздрави човека, стражар му је сигнализирао да остане назад, ставивши прст прст на уста: „Шшш….“
Где се ћутње не може строго држати, игре речима могу дискретно наговестити истину. У канцеларији једног ватиканског монсињора за кога ми је речено можда има нека сазнања из прве руке у вези недавног геј скандала у Ватикану, питао сам, директно: „Да ли сте геј ? “ И он је спокојно одговорио: „Не“. Наставих: „Питам се, да ли свештеник који је хомосексуалац – али не учествује у мејнстрим секуларној геј култури – може рећи да није ‘геј’, а да и даље мисли да говори истину ? „“Какво занимљиво питање“, рече монсињор, одмах устаде и показа ми врата: „Бојим се да немам више времена за разговор.“
Инсистирао је да ме лично испрати из зграде и како смо заједно ишли холом приметих нешто о његовој лепоти. „Ја је не видим“, одговори монсињор. „За мене су други ходници ‘лепи“. Да ли је ово била невина примедба, или шифровани одговор на моје питање? Понекад је разговор са геј свештеницима као читање приче Борхеса.
За оне који то желе, организоване мреже могу обезбедити неко „уземљење“. Неколико малих група геј католика у Риму делују јавно, али зато што свако може доћи на њихове састанке, може бити ризично за свештенике, посебно ватиканске званичнике, да буду део њих. Једна приватна група од око 50 геј свештеника и лаика састаје се једном годишње, повучено. Ватикански свештеник са којим сам се срео -заправо ме је он позвао да свратим у његову канцеларију у близини Светог Петра, рекао је да жели „да покаже да то није никаква тајна,“ мада је довољна да он не може бити именован – да је укључен у ову групу, као део незваничне службе поред својих службених дужности. Он каже да је његовим претпостављенима, укључујући најмање једног веома истакнутог функционера Ватикана, дуго познато да је геј, па су чак га промовисали сазнавши ту чињеницу.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић
