Прочитај ми чланак
стањ
Борци Зеленог отпора, којим координира војно заповедништво на челу са Слободним официрским покретом, а политичко крило чине људи блиски либијском вођи убијеном у близини Сирте 20. октобра 2011. који се налазе у егзилу у Каиру, већ дуже времена су снага која озбиљно угрожава марионетску владу премијера Зеидан.
Готово месец дана се јужно од Триполија, па све до граница са Чадом и Нигером, Зелени отпор бори против прозападних безбедносних снага и њима оданих племена, као и против исламистичких милиција које су на страни НАТО савеза учествовале у агресији на сопствену земљу. Вести о сукобима су биле углавном штуре, а када се и писало о њима говорило се о „племенским размирицама“, чиме се покушавало прикрити праве размере устанка. То је потврдио и Иса Абд ал – Мајид Мансур, лидер племена Тубу и Тубу фронта за спас Либије, који је за Paris Match 20. јануар изјавио следеће :
„Ово није племенски рат. Исламистичке милиције уз помоћ владе у Триполију нас желе да протерају. Међународна заједница која наводно истражује што се дешава видела је жртве, којим су окрутно убијени. Они знају да су то били невини људи који су убијени оружјем калибра 14,5 мм. Они од Сабха желе да направие седиште Ал Каиде у које ће да долазе исламисти из целе Либије, Алжира, Туниса и Мауританије.“
Објава рата владиним снагама 17. 01. 2014.
Треба нагласити како Зелени отпор у сину покојног лидера Муамера Гадафија, Саифу ал – Исламу Гадафију, види човека који може да уједини Либију, но како се од стране Међународног суда у Хагу мора да брани од оптужби за злочине против човечности, на конференцији у Каиру на којој је учествовала либијска унутрашња и опозиција у прогонству је за првог човека изабран Гадафијев рођак, Ахмед Мухареб Гаддафи.
Власти у Триполију признају да су у току сукоби у Сабха и да има мртвих и рањених, али поручује „како војска још не улази у сам град и да је на помолу хуманитарна криза на југу земље“. Не заборавимо да је „хуманитарна криза“ НАТО савезу постао изговор за војну интервенцију и то управо код нас на подручју бивше Југославије, стога не чуди да је премијер Али Зеидан одједном постао ватрени заговорник поштовања „људских права и слобода“, у чије ће име, ако буде требало, по ко зна који пут у помоћ позвати своје претпостављене из седишта НАТО савеза у Бриселу.
Није требало дуго да се огласи и Запад. Коментаришући за Вашингтон Пост сукобе на југу и на западу Либије, 27 јануар француски адмирал Едуар Гуилард упућује апел у којем позива да се одобри међународна интервенција “ јер црна рупа на југу Либије прети да постане терористичка претња за цео регион „. Дакле, још једном имамо “ хуманитарну кризу “ и “ терориситичку претњу “ за коју су овај пут одговорни борци Зеленог отпора.
Институт за борбу против тероризма из Вашингтона : „Про – Гадафијеви борци су у Триполију, а у току су сукоби на целом југу“.
Ситуација у Либији је толико ескалирала да се након низа кратких и непроверених вести независних медија напокон огласило и утјецајни тинк – танк институт из Вашингтона, Гарисон фондација, који је у опширној анализи напокон признао да је реч о устанку про- Гадафијевих снага које су оазу у Сабха претворили у своју тврђаву још у априлу прошле године. Тада су амерички аналитичари ( будући да су за Вашингтон либијски устаници “ терористи „), упозорили „како је Зелени отпор оазу у Сабха претворио у регионални центар несигурности и тероризма“, а у анализи од пре недељу дана Гарисон Фоундација пише „како су про- Гадафијеви борци стигли до Триполија, те како је побуна захватила цео јужни део Либије“. Након овог признања се више не може да говорио племенским сукобима, а на видело су изашли и бројни детаљи о устанку.
О устанку у Либији се почело говорити тек након сукоба у Сабха који су почели 18. Јануара, те ваздушних удара по градским четвртима у којима се сматрало да се налазе борци Зеленог отпора. Међутим, десетак дана раније, 9. јануара, наоружани припадници племена Тубу и Мурзук су напали полицијску станицу у Трагану, 140 километара јужно од Сабха, како би пронашли и ликвидирали команданта Бригаде ал – Хак, Мансур ал – Асвад, уједно и заменика војног заповедника Сабха.
Разлог због којег је требало да буде ликвидиран су злочини које је починила његова милиција „Абу Саиф“ након сукоба 2012. Као што смо известили, 18. јануар група бораца Зеленог отпора заузима ваздухопловну базу Таминхант, 30 км источно од Сабха, и препушта је на чување трупама племена Тубу и Војном већу Мурзук које води пуковник Барка Вардуко, а договор је био да ће база касније бити враћена јединицама Зеленог отпора.
Само два дана раније, 16. јануара, 25. Бригада коју чине борци племена Тубу, а који под надзором имају електричну централу Сарир, оазе Јалу и Массала, те нафтна постројења ал – Схула на истоку земље, нападнута је и три су борца погинула у сукобу.
Командант Мухаммад Салах сматра како су агресори били исти они који су у децембру 2013. покушали заузети Сарир, но тада су Тубу борци одбили напад и убили петоро нападача. Радници централе су престали долазити на посао и тако узроковали нестанак струје у Триполију и Бенгазију.
У близини Агхеиле, на северозападу Либије, про- Гадафијеви борци из племена Варсхафана су се сукобили с милицијом Завииах. Исламисти из Мисрате и милиција из Зинтана су прискочили у помоћ милитантима из Завиах, али су се 21. јануар морали повући. У сукобу са снагама Џамахирије ( како себе зову борци из племена Варсхафана ) изгубили су 18 бораца.
Истог дана су забележени и сукоби за оазу Куфра у којима су учествовали Тубу борци и племе Зуваиа које подржава прозападну владу Алиа Зеидан. Борбе су се водиле у Зинтану, Јамили, Ракдалини, Сурман, Мисурати, те у местима Абу Иса, Харисх, Захра, Тархуни, Бани Валид, Сирти, Агхедабиа, Марса ал – Брига, Рас Лануф, Бин Јавад, ал – Укаилат, Салук, Тобрук, као иу градским четвртима Абу Салима, Аин Заре и Триполија. У Бенгазију је дошло до обрачуна у близини Палате правде, док је пожар у електричној централи Муздавзха узроковао нове нестанке струје.
Либијска амбасада у Каиру је избацило зелену заставу Џамахирије, а особље амбасаде је подржало Зелени отпор и од египатских власти затражило да се помогне борцима за Џамахирију и због те је одлуке 25. јануар особље амбасаде повучено у целости.
Зелени отпор из Сабха и из подручја племена Варсхафана је саопштио да су у борбама изгубили 154 борца, а 463 их је рањено. Међутим, након жестоких сукоба, што се види из броја погинулих и рањених, борци Зеленог отпора тврде како су југ земље готово у потпуности „очистили“ од припадника исламистичких милиција и снага оданих властима у Триполију. Аеродром и све војне базе у Сабха су у рукама Зеленог отпора. Заробљено је на десетине припадника владиних снага, а на интернет страницама Отпора стоји како је многима пресуђено на лицу места.
Ликвидације државних званичника и дезертера из војске Гаддафијеве
United Press International јавља како је Либију захватио талас отмица и убистава високих државних званичника. Агенција наводи како је 29. јануар од стране непознатих особа отет министар правосуђа, Салах Марган. Заменик премијера и министар унутрашњих послова Либије, Алулкарим Садик, у Триполију је преживео оружани напад, а 19. јануару командант Главног штаба, Мухаммед Карах, убијен у борбама у јужним предграђима престонице. Већ смо раније писали да је у Сирти убијен и заменик министра индустрије, Хасан ал-Друи, такође од непознатих починитеља. Готово сва ова убиства се приписују Зеленом отпору, будући да је реч о државним званичницима и Бивис дезертерима из Гадафијеве војске који су 2011. прешли на страну исламиста или НАТО савеза, што готово суштински нема разлике.
Британски The Inkerman Group говори о 81 убиству која су до октобра 2013. забележена између Бенгазија и Дерне. У Мисрати је Сахмаин Абу Мисуратаин склопио договор са владом Алиа Зеидан, с тим да му је Зеидан обећао министарства енергетике, нафте и финансија. Исламистичке милиције из Мисрате су добиле и формално признање као део владиних снага.
Сукоби широм земље – Влада у Триполију усваја законе против „контрареволуционара и терориста“
У Куфри су након сукоба с Тубу борцима Зеидановие снаге изгубиле много људи и у повлачењу оставили сву ратну технику, наводи талијанки портал Aurora.com, који због интереса Италије у нафтном сектору позорно прати збивања у Либији. Др Јусер Шакир у обраћању путем интернета изјавио како је Зелени отпор заузео гранични прелаз између Либије и Туниса Рас Јадир и да су након сукоба с устаницима Зеидан снаге побојегле на територију Туниса.
У Сабху је формирана 6. Пјешадијска бригада која је у тешким борбама одбила напад исламистичких милиција из Мисрате, а у Агхеилији је убијен командант владиних снага и лидер локалног Војног вијећа – Ахмад Мухамед Иса ал-Ајираб – и место су заузели борци Зеленог отпора. У Бани Валиду је основана бригада ал-Русифа коју чине борци племена Варфала, чији су племенски вође од својих људи тражили да се укључе у устанак.
Пипадник једног од црначких племена у редовима Зеленог отпора
Као што смо рекли на почетку, француски адмирал Едуар Жилард је затражио да се одобри страна интервенција како би се „сузбила терористичка претња на југу Либије“ и додао „како је за страну интервенцију потребно имати одобрење власти у Триполију и премијера Алије Зеидана“, коју ће, судећи по развоју догађаја, врло лако да добије.
Пан афричка новинска агенција јавља да је премијер Зеидан у међувремену потписао закон којим се „забрањује медијска подршка и помагање оним снагама које су непријатељски расположене према револуцији фебруар 17 ( тј Зеленом отпору оп.а. ), будући да им је циљ дестабилизација земље или стварање подела међу Либијцима, што додатно упућује владу да, уколико сами не блокирају пренос таквих ћелија, предузму све мере против подручја одакле се емитују такви програми „.
Наравно да је овај закон усмерен на медијску блокаду ионако неприступачних подручја из којих вести једва стижу. Овим ће се угасити сателитске станице Ал – Кадр и Ал – Џамахирија. Осим тога, Али Зеидан је законом 13/2014 од 24. јануар обуставио исплату стипендија оним студентима у иностранству за које се докаже да су учествовали у активностима против “ Револуције 17 фебруар „, а ко ће то бити, одлучити ће либијска амбасаде од којих је премијер тражио списак “ контрареволуционара „.
На крају само треба додати како су извештај америчког тинк – танк института Гарисон фондације из Вашингтона, апел француског адмирала Едуара Жиларда и немоћ премијера Алиа Зеидан, потврда онога што се све време скривало од очију јавности – а то је чињеница да Зелени отпор није очајнички чин неколицине Гадафијевих лојалиста, него врло добро осмишљена и координирана акција. Какве ће резултате дати, тешко је предвидети, али је сигурно да је војна интервенција којом се треба спречити „хуманитарна катастрофа“ догодила само једном, као и Бани Валид у којем су исламистички милитанти у крви угушили устанак про- Гаддфијевих снага у октобру 2012.
По свему судећи је однос снага на терену нешто другачији и то је можда разлог зашто Зеидан чека с нападом на седиште Зеленог отпора – Сабху. Сада је већ свима јасно да без помоћи НАТО савеза његови плаћеници нису у стању сами обавити тај задатак.
