Прочитај ми чланак
Русију у овој игри не интересује Запад, него Украјина, а Запад не интересује Украјина него Русија
Дуго припремана, криза у Украјини је на самом крају свог почетка а њен даљи развој је ипак веома тешко предвидети мада ће од њега, какав год да буде, у великој мери зависити слика будућих међународних односа.
Тешко је предвидети због тога што пучистичка власт у Кијеву жели да буде део Запада, тачније Америке, а нема стварног капацитета да то и изведе, а тај Запад нема јасну визију нити дефинисану стратегију како да тај свој плен и учини стварним. Истовремено, очигледно је да Русија, која је на другој страни, има план и визију, али они нису познати ни широј а ни политичкој јавности. Изгледа да има више варијанти тог плана, а који ће на крају бити, зависиће од онога што се буде дешавало. Стварну политику, како је рекао легендарни британски премијер Харолд Макмилан, креирају догађаји, оно што се стварно догађа, а не оно што би неко желео.
У том вакууму, који ће потрајати, највећи губитник је, утисак је, Европска унија. У Украјини је ЕУ још једном понижена, по ко зна који пут доведена у вероватно њену стварну позицију неспособног подизвођача америчких радова, и да је само то без сопствене снаге да искорачи ка међународној сцени као један од одлучујућих фактора. А главне мете тог понижења у режији Вашингтина су Немачка и Француска. Показало се, као и много пута до сада, да је та европска интеграција и даље у практично слуганском положају према Америци и да једноставно не може, нема снаге да води и има европску политику. У таквом статусу она и нема било какву политику, него је принуђена да, када се ствари већ десе, следи оно што диктира Вашингтон. Претходно ћутке гледа како неке њене чланице, верни клијенти Америке, припремају терен и руше основне интересе ЕУ.
У случају Украјине то су Пољска и донекле Велика Британија. Све што се у Украјини и поводом Украјине дешава потпуно је супротно интересима ЕУ и посебно њених водећих земаља Немачке и Француске, али у тој европској интеграцији још нема снаге а ни политичког и економског инструментарија да се то заустави. Други светски рат је одавно завршен, срушен је чак и Берлински зид, али Америка је, каква је таква је, још увек господар Европске уније. Многи озбиљни људи у ЕУ су веома несрећни због тога и јасно им је какве ће то погубне последице имати, али у постојећем амбијенту, када ЕУ воде маргинални политичари и корумпирани пословни људи, тешко да нешто може да се промени.
ЗАПАДНО МРЦВАРЕЊЕ УКРАЈИНЕ
У таквом амбијенту криза у Украјини је сувише велики залогај за актуелни Запад. Украјина је још једно упозорење да би за Запад било најбоље да се кане криза, да их избегава а не да их генерише јер свака криза разоткрива његове ране, његову немоћ. Без криза би некако могао да кроз доминацију у медијима и пропаганди одржава лажну слику о себи. Америка је веома вешта, има дуго искуство у томе – у подривању и рушењу власти у другим земљама, да формира паравојне формације базиране на криминалцима и да убацује своје плаћенике – али нема способност да изведе ствари до краја, не уме да организује рушевине.
И то се сада догађа и у Украјини. Пучистички, другим речима, нелегални премијер Украјине Арсеније Јацењук је у Белој кући рекао председнику Бараку Обами да Украјина „јесте и да ће бити део западног света“. То је, наравно, јасна порука о чему се заправо ради, али је проблем како то извести. На крају, у Украјини ће једног дана морати да буду избори а како до тада преживети. Украјински пучисти за свој опстанак траже новац од Запада. Па и свргнути председник Виктор Јанукович је прво те исте паре тражио од Запада и није добио. Запад једноставно нема пара или нема толико, а реч је о милијардама. Америка је, на пример, понудила само кредитну гаранцију за милијарду долара, дакле само гаранцију, али не и паре. Њих ће Украјина морати да тражи на неком другом месту. Додуше, и за ту гаранцију Америка је већ затражила, и изгледа добила, да се преостало злато државних резерви Украјине пребаци у Њујорк. Уместо пара, Запад нуди „реформе“, које у Украјини треба да проведу Међународни монетарни фонд и Светска банка. А то је тек апсурдно. Украјина, као богата земља, је и доспела ту где јесте, на просјачки штап, управо због реформи ММФ и Светске банке, који су у тој земљи већ годинама. Те реформе су опљачкале Украјину, створиле тајкуне, чије је богатство веће од украјинских дугова, као и све друге земље „реформи“, и сада се поново нуди та иста медицина.
Западна пропаганда настоји да увери свет да је Русија кључни проблем у Украјини и кроз демонизацију руског председника Владимира Путина покушава да сакрије свој прљав веш. Проблем политике Запада је што не разуме или не схвата ширу слику кризе. Суштинска разлика је у приступу. Русију у овој игри не интересује Запад, него Украјина, а Запад не интересује Украјина него Русија. Запад се у Украјини бори против Русије, а Русија за заштиту својих стратешких интереса. То су два различита приступа, и ту Запад чини основну грешку која онемогућава било какво решење.
САНКЦИЈЕ НЕМАЈУ СМИСЛА
Русија је, очигледно следећи своје стратешке интересе, помно пратила припреме у генерисању кризе у Украјини и имала је неколико варијанти планова за реаговање. И ово што се десило била је једна од варијанти ма колико то у једном часу изгледало мало вероватним. О постојању и те варијанте и припремама Москве сведочи и брзина којом су се проруске снаге организовале на истоку земље и на Криму. Ко се год и мало разуме у те послове зна да то не може тако брзо да се деси ако нису постојале припреме. Русија је дакле имала процене и планове и још увек их има.
Сада, када је јасно шта се десило, кључно питање је шта би могло даље да буде? Оно чиме западни политичари плаше сопствену јавност – а то је светски рат, светски сукоб – није вероватно, и то је само пропаганда за домаћу употребу. Није вероватан ни грађански рат којим прете пучисти и свргнути мада још увек легални председник Виктор Јануковић. На реду је мучење Украјине и Украјинаца празним причама, новим сиромаштвом и пљачком, како државе тако и самих грађана јер у великом делу земље већ оперишу банде криминалаца који се представљају као „чувари режима“. Русија ће, ту нема дилеме, наставити са реализацијом својих планова, чији је део и референдум о отцепљењу Крима. Запад ће наставити са пропагандом, али без довољно конкретних потеза. Запад нема идеје нити политичку софистикованост да се носи са том врстом кризе.
Запад се у својој погрешној процени реакције Русије понаша као дете ухваћено са рукама у пекмезу. На тренутке је тужно слушати те бесмислене изјаве, које су често само на нивоу мржње, и претње западних политичара који у свом третирању Русије не само да оживљавају старе предрасуде него сведоче о актуелној немоћи Запада. Некако није уопште јасно у којем то свету ти људи живе. Углавном се све своди на претње санкцијама Русији мада није јасно које би то санкције могле бити. Бивша саветница америчког председника Кондолиза Рајс, која је још утицајни члан спољнополитичке елите у Вашингтону, каже да би требало забранити издавање виза руским богаташима јер они, како је рекла, „много воле да купују у Лондону и Паризу“. Другим речима, тајкунска љубав према куповини по Европи ће променити стратешку политику Русије. Велика Британија предводи идеју да Запад откаже наредни самит Г8 јуна ове године у Сочију. Каква је то казна? Па та Група је одавно постала бесмислена јер у њој седе и три најзадуженије земље на свету – Америка, Јапан и Британија, као и земља пропале економије Италија.
Поново погрешна процена. Русија је, на пример, власник скоро два процента америчких јавних дугова а уз то је највећи спољнотрговински партнер ЕУ. И та политика евентуалних санкција уперена је против ЕУ, чији је Русија највећи економски партнер. И поново ће пре свега ЕУ бити највећи губитник, а у ЕУ кључни губитници Немачка и Француска као највећи руски партнери. Донекле и Велика Британија. На Лондонској берзи је, на пример, четвртина компанија из Русије и оне дају основну снагу тој берзи. А да се и не говори о томе да не само у Украјини него и на другим актуелним жариштима у свету, од Авганистана до Сирије, Запад итекако зависи од Русије. О каквим се то онда санкцијама и о каквој политици се ту ради?
ГРУЗИЈА, А НЕ УКРАЈИНА
У Вашингтону је, на пример, већ донесена уредба да се забрани издавање виза и Украјинцима који не подржавају пучистичку власт. Још су бесмисленије оптужбе Америке да Русија у Украјини крши међународно право. Или је можда намера да се заплени имовина и банковни рачуни које руски богаташи имају на Западу, па да се онда тим новцем „помогне“ Украјини. Изгледа да Русија не искључује ни ту могућност јер је, барем у Лондону, још пре пар месеци примећено да руски милијардери убрзано продају своју имовину. Од историјске важности је питање да ли ће ЕУ моћи да издржи то евентуално ново понижење.
У јавности Србије се често намеће и питање да ли би и Србија могла имати неке везе са збивањима у Украјини уз претње да би се тако нешто могло догодити и у Србији. Прва веза Србије и Украјине је методолошка, истим методом се Запад служио и у Србији. Мало је познато да је и у Србији, у случају да буде потребно, пре 2000. године била формирана паравојна формација, чију окосницу је чинио тада „сурчински“ а касније „земунски клан“ а која је требало да учини исто оно што се ових дана десило у Кијеву. Актуелна веза је, међутим, такозвани Бриселски споразум о издаји Косова и Метохије. Америка пре свега је у припремама кризе у Украјини желела да се ослободи косовског чвора и да кроз „Бриселски споразум“ потисне актуелност Косова и реализацију њених планова препусти демократски изабраним властима у Београду.
Ту је основни грех, кључна погрешна процена званичног Београда. Мало је, међутим, вероватно да би се украјинска збивања могла поновити у Србији. Ако је судити према актуелној методологији коју Запад примењује у Србији, процену даљег развоја би пре требало гледати на моделу Грузије у време Сакашвилија. Тај модел је сада на сцени у Србији, а не украјински.
(Стандард)
