Pročitaj mi članak
Расправе о томе којим писмом је боље писати у Русији су веома старе. Још је Патар Велики уместо црквене азбуке увео тзв. „грађанску ћирилицу”, а многи историчари данас сматрају да је цар-реформатор, како би европеизовао своју државу, као крајњу циљ имао увођење латинице. То се, међутим, није догодило.
Иронично, царски „пројекат латинизације” постао је поново актуелан у годинама после Октобарске револуције.
Владимир Лењин и Лав Троцки сањали су о светској револуцији и стварању универзалне пролетерске културе, а латиница која би пролетерима свих земаља олакшала учење руског лезика, била је идеална за тај концепт.
Предреволуционарна азбука почела се доживљавати као застарела и проглашена је за „носиоца русификације и националног јарма“ у служби „царизма и православља“.
Стаљин и Троцки веровали су да ће латиница олакшати учење руског језика пролетерима широм света
Тада је и спроведена велика реформа језика када је из руске азбуке избачено неколико слова, а употреба неких је редукована. Ипак, са тако крупним кораком као што је увођење латинице, Лењин није журио.
Поједини бољшевици и њима лојални лингвисти нису одустали од идеје о преласку на латиницу, пише портал Руски вјесник.
На удару „новог светског поретка” није се нашла само руска азбука. Слична судбина претила је да задеси и арапско писмо које су користили муслимански народи СССР-а, као и језици који су имали своја аутентична писма: грузијски, арменски, калмички, бурјатски …
На трагу овог плана је била и „коренизација” – језичка кампања која је била покренута 1922. у Совјетском Савезу, а која је сваком, ма колико малом народу давала право коришћења матерњег језика у свим сферама новог, социјалистичког живота. Тако се на карти СССР-а појавило мноштво најневероватнијих националних и језичких ентитета.
План за постепено уништавање тадашњих писама можда се не види на први поглед, али он јесте био део ове реформе. Наиме, за десетине народа СССР-а који нису имали своје писмо, латиница се појавила као савршено решење.
На овај начин „латиница је почетком 1930-их потпуно потиснула арапско писмо код свих муслиманских народа Совјетског Савеза, као и многа ћирилична писма неславенских народа и традиционална писма монголских народа (Калмика и Бурјата)”, пише Руски вјесник.
Опстала је само азбука словенских народа бољшевичке Русије.
Са данашњег аспекта, чини се да је азбуку спасао управо „велики вођа” Јосиф Стаљин. Он је од стварања „светске пролетерске државе” сматрао много битнијим ојачавање моћи социјалистичке Русије. Ћирилица му је била потребна из истог разлога због из кога су је Лењин и Троцки сматрали лошом – због тога што је била „носилац русификације”.
Стаљину је, више од изградње пролетерске, била битна изградња руске империје
Први корак на путу изградње социјалистичке империје је свакако било стварање националног јединства. Језик и писмо су били савршени за то. Стога не чуди што су, почев од ’30-их година 20. века многе револуционарне новотарије проглашене за „левичарско претеривање” и „троцкистички линију“.
Политбиро на челу са Стаљином категорички је одбацио пројекте преласка на латиницу, а забрањени су и будући напори и трошење средстава на овај подухват.
– У неколико јавних наступа током каснијих година Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу, а од 1936. почело је масовно враћање латинизираних језика на ћирилицу са циљем приближавања језика и народа Совјетског Савеза руској култури – пише Руски вјесник.
Латинична писма су проглашена „саботерским”, речено је да „не одговарају духу времена”, а укинута је и огромна језичка аутономија уведена у претходном период. Они који су се побунили против овакве „ћирилизације” и јачања улоге руског језика били су брзо уклањани.
Оно што је почело у Стаљиново време, доживело је пуни процват после Другог светског рата, када је знање руског језика постало апсолутно обавезно за све који живе у СССР-у.
По завршетку рата 1945. излази позната књига академика В. В. Виноградова „Велики руски језик“, у којој аутор истиче да „сви схватају колико је руски језик величанствен и моћан. То схватање урезало се дубоко у свест свих народа и целог човечанства“.
И тако је прича о замени ћириличног писма латиничним у Русији направила пун круг – од средства у служби цара и буржоазије до онога који уједињује у једно ново, социјалистичко царство.
Чињенице о совјетској латиници
– Пројект латинизације совјетских језика почео је 1921. у азербејџанској ССР, превођењем азербејџанског језика са арапског на латинично писмо. Сродни турски језик прешао је на латиницу тек 1928. године. Од 1926. до 1927. у главном граду Азербајџана Бакуу одржано је неколико конгреса на којима су турколози и други лингвисти развили унифицирану латиничну абецеду за друге совјетске језике са арапским писмом.
– На латиницу је било преведено 50 од 72 језика Совјетског Савеза који су у време пројекта имали писмо. Нови писани системи за језике без писма израђивани су на латиници.
– Грузијски, арменски и јидиш никада нису били ни латинизирани ни ћирилизирани, иако су пројекти за латинизацију тих језика били припремљени.
– Нужност латинизације бјелоруског и украјинског никада није истицана, вероватно зато што би латинизиране верзије тих језика биле превише сличне језику буржоаске Пољске, једном од првих и највећих непријатеља Совјетске Русије.
