Pročitaj mi članak„Odnos između dva čoveka može bita samo ravnopravan ili neravnopravan. Isto tako je i u odnosima između dve države…“ General Konstantin Petrov
У бившем СССР-у и Русији се често говорило о Лењиновом тестаменту као о нечему што је требало да утиче или усмерава вође Бољшевичке револуције у ком правцу треба ићи. И данас није доказано постојање оригиналног Лењиновог тестамента, он се према историјским приликама и околностима користио према потребама и различитим интересима.
Овде не мислим на неку врсту „Политичког тестамента“ који је Лењин оставио кроз своја многобројна дела, већ о оном тестаменту у коме је дао упутство о избору бољшевичког вође после његове смрти.
Да би боље разумели околности под којима се такав тестамент могао написати, морамо се вратити на историјске догађаје који су се низали од 1917. до 1924., односно од Фебруарске и Октобарске Револуције па све до Лењинове смрти.
После догађаја из 1917. и Октобарске Револуције која је протекла практично са минималним жртвама, неки ће рећи и без жртава, догодили су се неки екстремно значајни догађаји за даљи развој бољшевичке државе.
Једна од кључних ствари је било потписивање мира са Немачком 3.марта 1918. тзв. Брест-Литовски мир. Поједини руски историчари су то сматрали издајом Русије, а неки Лењиновим историјским потезом.
После тога, када је требало да почне са мирним животом и развојем, младу совјетску државу су напали истовремено 14 најразвијенијих капиталистичких земаља тог времена, буржоазија и снаге одметнуте од бољшевика, попут мењшевика и осталих тзв. социјалистичких покрета, једног крила есера итд. Черчил је организовао страну интервенцију и отворен савез са непријатељима совјетске државе.
Иначе, многи историчари су и тада, а и данас говорили о томе да су Лењин и Троцки као и већина бољшевичких вођа били „страна агентура“ која је радила против сопственог народа.
И за то се може рећи да је највероватније тачно, односно да су они послати у Русију са циљем да ослабе Русију као државу у рату. Лењин је заиста мрзео Цара и руску владајућу номенклатуру тога времена.
Они су му убили брата, Лењин је имао жељу за осветом. Троцки је био другачији, он је такође дошао из иностранства у Русију са истим циљем као и Лењин, али не због личне освете већ због интереса народа коме је и он припадао, Јеврејима. И Лењин и Троцки су били генијални говорници, умели су да потпале масе, да поведу народ у битку и да „запале“ буктињу Револуције.
За то време се Ј.В.Стаљин налазио у Русији, он нити је био добар говорник нити је умео да „запали“ масе. Он је био изванредан организатор, многи кажу да је имао страховито добар инстинкт да процени ко може да буде непријатељ или издајник.
У првој Лењиновој Влади био је Комесар за народности, данас би то био Министар за националне мањине, уосталом једино дело које је до тада Стаљин написао било је „Марксизам и национално питање“, а био је и Грузин, један од ретких који није био Јеврејин.
Ако су Лењина изабрали зато што је био Рус и са великом жељом за осветом, Стаљина су изабрали на врло незахвално место јер је Русија имала стотине националних мањина или народности како су их онда звали.
Заборавили су само једну „ситницу“, да је Стаљин студирао Богословију и да је на тој истој Богословији постао комуниста, био је једини који је видео „обе стране медаље“, жаргонски речено.
После потписивања Брест-Литовског мира, постало је јасно да се Лењин „окренуо“, одбацио је своје налогодавце са запада и окренуо се свом руском народу. Жеља за осветом због убијеног брата је испуњена, сада је требало нешто учинити и за Отаџбину.
Ствари су се брзо промениле, 17.јула 1918. у кући инжењера Николаја Ипатијева убијена је зверски царска породица. Само неколико недеља касније, 30.августа 1918. есерка Дора Каплан извршила је атентат (неки је зову и Фани Каплан) на Владимира Иљича Лењина, погодила га је са два метка у главу.
Осим што је после тог атентата и атентата на револуционара Мојсеја Урицког поново уведена смртна казна, Владимир Иљич Лењин је практично постао инвалид.
После тог атентата Лењин је имао страховите главобоље, био је једноставно човек који није могао да контролише дешавања у држави. Стаљин је преузео огромну одговорност за будућност државе.
Грађански рат и Контрареволуција су биле у пуном јеку, интервеционисти су опколили Русију са свих страна и давали подршку белогардејцима. Ипак, то није било довољно, огромна већина народа није више хтела да трпи „јарам“ и зло коју су доживели у царској Русији. Нису желели потлаченост и ропски рад који их је изнуривао и уништавао као људе.
Да ли је Лењин написао тестамент после тешког рањавања? Тај тестамент су често „својатали“: Лав Троцки, нарочито у сукобу против Стаљина и у изгнанству, Крупскаја, јер је сматрала да као Лењинова жена има право одлучивања о судбини совјетске државе, Хрушчов, који је за чувени реферат из 1956.
„Култ личности и његове последице“, тај тестамент поделио свим члановима Политбироа. Хрушчов је имао отворену нетрпељивост према Стаљину још за живота, али је то вешто прикривао.
Није могао да опрости Стаљину што је овај дозволио ликвидацију његовог сина Леонида због тешког кршења војне дисциплине. Такође, тај тестамент је неколико пута помињао и показивао и сам Стаљин. Наравно, не треба сумњати у његов „садржај“.
Ипак, највероватније је да никаквог Лењиновог тестамента није било. Он је од атентата у августу 1918. па све до своје смрти, имао довољно здравствених проблема да би могао да напише нешто против својих најближих сарадника.
Вероватно да је тај тестамент фалсификовала Лењинова супруга Крупскаја, чак се помињала и Лењинова сестра, али ко је познавао Лењина, знао је да он никада тако нешто не би оставио појединцу већ би о томе били обавештени његови најближи сарадници.
Сасвим друга ствар је што у време када се помиње настанак тог тестамента, а то је период између 1922. и 1923. године, Лењин формално није ни имао власт.
Стаљин је већ почетком 1922. постао Генерални секретар СКП (бољшевика) па је потпуно бесмислено говорити о настанку неког Лењиновог тестамента у то време.
Уосталом, ко је гледао наш већ легендарни филм „Маратонци трче почасни круг“ схватиће о чему се ради. Једино, сасвим сигурно је то да Лењин није оставио све самом себи.
