Прочитај ми чланак
Шта се десило с Украјином? Ово питање данас себи задају све више грађана ове земље. Зашто се жеља људи да живе боље, ситије, комфорније претворила у крах економије, осиромашење већине становништва, рат, разарање, једноставније речено у катастрофу која је бацила Украјину много деценија уназад, а можда чак и поставила питање о самој могућности њеног постојања?
Ја сам много у додиру с једноставним људима – Украјинцима који безусловно схватају сав трагизам садашње ситуације. И природно, да се сви наши разговори своде на решење једног те истог питања: има ли Украјина будућности? И, што зачуђује, ма с ким ја разговарао (с учитељима, војним лицима, предузимачима итд.) на крају се појављује један те исти сценарио, управо:
Украјина је, што се каже, „до ушију“ у дуговима Западу. И једнозначно, Запад неће уздизати украјинску економију. А и зашто би то њему било потребно? Већ давно сва западна производња пренета је или у Јужну Америку, или у југоисточну Азију, или у Кину. У земље с јефтином радном снагом и климом која не захтева градњу скупе производне инфраструктуре. Овако или онако, разваљивање индустрије у Украјини, на крају, довешће до тога да се она претвори у пољопривредни, сировински додатак Запада. А даље – једноставна аритметика.
Сходно последњем попису 2001. године, било нас је 48 милиона људи. Данас, по последњим подацима, негде око 43 милиона (ако не и мање)! Крим је отишао – то је минус два и нешто милиона. Око седам милиона је на раду у иностранству, и већина од њих никада се неће вратити – то је још пет милиона мање. У блиских 20–30 година умреће 10–12 милиона (пошто смртност значајно превазилази наталитет). Још толико ће отићи на Запад одмах, чим се отворе границе с Европском унијом. Када власт ослаби, Исток Украјине ће или потпуно отићи, или ће га напустити неколико милиона избеглица (који већ активно одлазе и не спремају се да се врате) – то је мање још три до пет милиона… И шта на крају остаје? Тринаест милиона људи!!! И то по најоптимистичнијем сценарију, који претпоставља да ће у земљи кроз 30–40 година остати искључиво стари и деца.
А ко ће плаћати порезе за буџет, на чији рачун ће се попуњавати резерве пензијског фонда и социјалних програма? Данас је тешко одговорити на та питања, али једно је јасно: хтели Украјинци то или не, али пре или касније мораће да продају земљу и руде (последњи државни ресурс) новим господарима из иностранства. Што се, узгред, дешава у неким земљама бившег СССР (на пример, у Грузији). Јасно је да ће нови власници почети да привлаче за рад на украјинској земљи радне ресурсе из земаља трећег света. Људе с туђом културом, традицијама, језиком. Тешко да ће ти људи пожелети да мењају менталитет који се учвршћивао столећима и да ће пристати да носе вишиванке (традиционалне украјинске шивене рубашке), да разговарају на мелодичном украјинском језику и да постану православни. Ето, добија се да кроз педесетак година Украјине неће бити. То јест, можда ће на светској мапи и остати земља с таквим називом, али у суштини то већ неће бити Украјина, већ нешто друго, нешто што уопште не личи на оригинал.
И то није само моје виђење. Данас многи аналитичари у Украјини и ван њених граница такође сматрају да је основни циљ Мајдана и његових организатора био „просто ослободити територију од нашег становништва рукама самог тог становништва…“[1].
Једино, за разлику од аутора овог чланка, већина аналитичара је склона да сматра да ће, судећи по томе како се брзо одвијају догађаји у Украјини, распад земље уследити у најближој будућности.
Признајем, та прогноза мене уопште не радује. Јер ја бих, као и многи милиони људи у овој земљи, желео да видим Украјину целовитом, независном, светућом земљом. Али, нажалост, још нико није могао, као алтернативу, да ми предложи сценарио будућности земље под називом Украјина, који улива више радости, више наде. Разрада таквог сценарија – сценарија спасавања украјинске државе мора да заузме данас умове најбољих људи ове земље. Ипак, да би се разрадио сличан сценарио, нужно је у почетку открити узроке који су довели некада просперитетну земљу на ивицу пропасти, који су је поставили на границу постојања.
По нашем мишљењу, основни разлог који је довео савремену Украјину до данашње катастрофе је УКРАЈИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ. Као канцерозни тумор он је освојио данас огромне слојеве украјинског друштва. Будући замешен на неизмерној гордости, таштини и вековном украјинском комплексу непуновредности, украјински национализам је (као, уосталом, сваки национализам) прогласио највећом вредношћу човековог живота припадноcт једној-јединој етничкој групи, истовремено култивишући мржњу ка свему неукрајинском. Као последица, та идеја (тј. идеја превасходства украјинске нације над другим нацијама и народима), као канцерозни тумор, почела је да разара људске душе, а заједно с њима – и целу земљу.
А и како би могло да буде другачије? Национализам је дете охолости, а охолост увек убија и разара. И ако у најближе време против те болести не буде предузета адекватна „терапија“, он (национализам) дефинитивно ће убити и разорити целу земљу. Целу – до основа.
Јерођакон Јован (Курмојаров)
О аутору
Јерођакон Јован (Курмојаров Дмитриј Ваљерјевич), рођен 8. јануара 1968. године у месту Звјоздниј, Пермска област. У 1992. г. завршио је архитектонски факултет Волгоградског инжењерско-грађевинског института. У 1999. г. прихватио је правослвље. 17. децембра 2011. године, по благослову архиепископа Тулчинског и Брацлавског Јонатана (Јелецких), постригнут је у монаштво с именом Јован. 7. априла 2012. године архијереј Тулчинске и Брацлавске епархије рукоположио га је за ђакона. Данас јерођакон Јован носи послушање скитоначелника у скиту преподобног Нила Сорског (Тулчинско-Брацлавске епархије Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије). Аутор књига и многобројних публикација на православну тематику.
Напомене:
[1] *Татьяна Монтян, «Что происходит на Украине?» http://nk.org.ua/politika/92536-chto-proishodit-na-ukraine.
